{"id":897,"date":"2018-11-21T23:53:32","date_gmt":"2018-11-21T22:53:32","guid":{"rendered":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/?p=897"},"modified":"2024-01-19T21:20:59","modified_gmt":"2024-01-19T20:20:59","slug":"zasto-se-ljudi-tesko-menjaju","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/oblasti\/zasto-se-ljudi-tesko-menjaju\/","title":{"rendered":"Za\u0161to se ljudi te\u0161ko menjaju?"},"content":{"rendered":"

 <\/p>\n

\u010cesto je prisutna svest i uvid<\/em><\/strong> o tome koju vrstu problema imamo i toga da je potrebna promena i preduzimanje koraka za re\u0161avanje tog problema (prakti\u010dne ili emocionalne\/psihi\u010dke prirode), a opet nas ne\u0161to \u201espre\u010dava\u201c da to uradimo, bilo putem psihoterapije, bilo samostalnom samospoznajom i promenom.<\/p>\n

Otpor prema promeni<\/em><\/strong> je deo ljudske prirode, i gledaju\u0107i sa uop\u0161tenog aspekta, ona je nepo\u017eeljna jer tra\u017ei dodatnu energiju. Normalno je da ljudi preferiraju da sa malo truda dobiju \u0161to vi\u0161e, odnosno, da ne ula\u017eu ogroman trud, vreme i energiju zarad dobijanja rezultata, naro\u010dito ako ti rezultati ne\u0107e biti odmah realizovani. Pored toga, ostajanje u zoni komfora i sigurnost koju nam ona pru\u017ea, \u010dak i onda kada smo svesni da ona nije racionalna i po\u017eeljna, nam deluje mnogo privla\u010dnije nego izla\u017eenje iz nje. Nekada i prakti\u010dni razlozi (nedostatak novca,vremena) ometaju odlazak na terapiju ili menjenje navika i nefunkcionalnog pona\u0161anja.<\/p>\n

\"\"<\/p>\n

U daljem tekstu, \u0107emo taksativno navestineke od konkretnih razloga zbog kojih se ljudi te\u0161ko menjaju, pomo\u0107u kojih \u0107emo videti za\u0161to postoji otpor prema promeni, odnosno \u0161ta je to \u0161to odr\u017eava problem<\/em><\/strong>:<\/p>\n

    \n
  1. Vrlo niska tolerancija na frustraciju<\/strong>– naj\u010de\u0161\u0107i razlog odustajanja od terapije ili nezapo\u010dinjanja terapije (i promene) jeste sni\u017eena sposobnost trpljenja neprijatnosti koju nosi proces promene. Promena je po definiciji te\u0161ka stvar i nekad zahteva izlaganje neprijatnostima, odre\u0111en napor i energiju, strpljenje, odnosno odre\u0111en nivo frustracije. Osobe sa niskom frustracionom tolerancijom, smatraju da ne mogu da podnesu frustraciju, zbog \u010dega odbijaju da se suo\u010de sa promenom, da rade na menjanju sopstvenih uverenja, navika i \u010desto odla\u017eu stvari (prokrastiniraju) kako u terapiji, tako i van nje u svakodnevnom \u017eivotu.<\/li>\n
  2. Strah od neuspeha- <\/strong>kod osoba koje u\u010dinak izjedna\u010davaju sa sopstvenom celokupnom vredno\u0161\u0107u, kod osoba koje te\u017ee savr\u0161enstvu, ali i kod onih koje imaju drugu vrstu problema, \u010desto i na samu terapiju (promenu) gledaju kao na izazov koji se vrlo brzo mo\u017ee zavr\u0161iti neuspehom. A kako imaju ose\u0107aj da neuspeh ne mogu da podnesu, da je on u\u017easan i da je on mera svega u \u017eivotu, ovo je jedan od \u010destih razloga koji sabotira promenu.<\/li>\n
  3. Ose\u0107anje beznade\u017enosti-<\/strong> lako obeshrabrivanje je \u010desta pojava u psihoterapiji. Osobe koje su sklone ovoj pojavi, na prvom neuspehu posustanu i zapo\u010dnu proces samosa\u017ealjenja, samookrivljavanja i gubljenja nade u sopstvenu promenu, pa samim tim i u budu\u0107nost, \u0161to odvodi u depresivno stanje. Oni veruju da na putu do uspeha nema padova, da sve mora da te\u010de glatko, jer je u protivnom to predstavlja neuspeh i nema smisla zapo\u010dinjati ili nastavljati ono \u0161to je do tad ura\u0111eno. Kako je put promene, kao i svaki novi put, nu\u017eno vezan za neku vrstu proma\u0161aja, ovo je \u010dest razlog otpora.<\/li>\n
  4. Strah od uspeha- <\/strong>ako uspe\u0161na promena za osobu podrazumeva gubitak uga\u0111anja okolini i voljenim ljudima (u kojoj vide dobit ili koji smatraju sopstvenim kvalitetom), preuzimanje ve\u0107e odgovornosti, li\u0161avanje komfora i \u017eivota bez frustracije, sni\u017eavanje o\u010dekivanja, onda ljudi na to gledaju kao na nepo\u017eeljan uspeh i nepo\u017eeljnu promenu.<\/li>\n
  5. Strah od razotkrivanja- <\/strong>uzimaju\u0107i u obzir da su mnoge osobe stidljive, zatvorene i da ne vole da dele intimne stvari sa drugima, onda nije \u010dudno da im je psihoterapija i okolnosti koje ona podrazumeva (setting): fokus na njima, na intimnom razgovoru, na ukazivanju na gre\u0161ke koje prave u \u017eivotu, neprimamljiv, tj. nije \u010dudno da postoji odre\u0111ena doza straha i anksioznosti koja ih spre\u010dava da se u to upuste.<\/li>\n
  6. Anksioznost povodom neizvesnosti \u2013 <\/strong>zona komfora pru\u017ea osobi la\u017ean ose\u0107aj kontrole nad sopstvenim \u017eivotom, jer daje prividan do\u017eivljaj stalnosti, izvesnosti. Zato se ljudi jako vezuju za bliske ljude, prostor, podneblje u kome \u017eive, neke svoje navike i ustaljena pona\u0161anja. Iako je ovo donekle svojstveno svim ljudima, slepo dr\u017eanje za prividnu izvesnost i ostajanje u komfor zoni, nas spre\u010dava da iskora\u010dimo i da menjamo one stvari koje su disfunkcionalne. Kako realnost pokazuje da je svet neizvestan i da su mnoge stvari nepredvidljive, ostajanje u sigurnoj zoni, poja\u010dava iracionalno uverenje da svaki korak moramo da znamo i predvidimo, ina\u010de ga ne\u0107emo podneti.<\/li>\n<\/ol>\n

     <\/p>\n

    \u010cak i kada nam sve bude jasno u vezi sa problemom koji imamo, kada nam drugi uka\u017eu na problem, kada smo svesni da taj problem treba i mo\u017ee da se re\u0161i, ne\u0161to nas u tome ko\u010di. Name\u0107u se pitanja za\u0161to je to tako? Za\u0161to se ljudi te\u0161ko menjaju kada je o\u010digledno da je to bolje za njih? Da li u stvari \u017eelimo da nam bude lo\u0161e, da budemo depresivni, anksiozni, nervozni\u2026? Zbog ovakvih pitanja naveli smo neke od razloga koji mogu da stoje na putu ka promeni, koji mogu da usporavaju proces promene ili koji \u0107e nas u startu demotivisati za odlazak na psihoterapiju. Zbog toga je va\u017eno prepoznati \u0161ta je to \u0161to zapravo odr\u017eava moj problem. Me\u0111utim, kako smo ve\u0107 naveli, normalno je\u00a0 i nije \u010dudno ose\u0107ati neku vrstu anksioznosti povodom promene, nedoumice u vezi nje i tome sli\u010dno. Ve\u0161t terapeut ume da prepozna vrstu otpora i da zajedno sa klijentom radi na njegovom re\u0161avanju, \u0161to mo\u017ee dodatno da motivi\u0161e klijenta, kada upravo na \u201estranputici\u201c doka\u017ee da je promena mogu\u0107a.<\/strong><\/p>\n

    izvori: <milic, M. (2017), "2 plus 2 = 4"<\/p>\n

    \"\"<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

      \u010cesto je prisutna svest i uvid o tome koju vrstu problema imamo i toga da je potrebna promena i preduzimanje koraka za re\u0161avanje tog problema (prakti\u010dne ili emocionalne\/psihi\u010dke prirode), a opet nas ne\u0161to \u201espre\u010dava\u201c da to uradimo, bilo putem psihoterapije, bilo samostalnom samospoznajom i promenom. Otpor prema promeni je […]<\/p>\n","protected":false},"author":3,"featured_media":903,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"om_disable_all_campaigns":false,"_monsterinsights_skip_tracking":false,"_monsterinsights_sitenote_active":false,"_monsterinsights_sitenote_note":"","_monsterinsights_sitenote_category":0,"footnotes":""},"categories":[3],"tags":[141,140],"class_list":["post-897","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-oblasti","tag-otpor-prema-promeni","tag-otpor-prema-terapiji"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/897","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/users\/3"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=897"}],"version-history":[{"count":8,"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/897\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":920,"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/897\/revisions\/920"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/media\/903"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=897"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=897"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/psihologbeograd.rs\/backup\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=897"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}