Ko se boji korone još?

Danas gotovo da nema osobe koja nije čula za novi, potencijalno opasni virus Covid-19. Mediji svakodnevno, na jedan senzacionalistički način izveštaju o broju zaraženih i preminulih osoba. Izbombardovani smo informacijama o tome koja poznata osoba je zaražena i koja sportska manifestacija će biti otkazana. Za sada su prekinute sezone u košarkaškoj NBA ligi i Evroligi, verovatno se odlaže evropsko prvenstvo u fudbalu za narednu godinu, a pod znakom pitanja su i Olimpijske igre u Tokiju. Cele države su karantinu, a i u Srbiji je uvedena zabrana okupljanja u zatvorenim prostorijama (dozvoljeno do 100 ljudi). Međutim, ima li potrebe za takvom reakcijom medija, političara i građana?

Prvenstveni cilj ovog članka nije priča o samom Covid-19 (iako ćemo se u više navrata osvrnuti na neke proverene činjenice o virusu), već o emocionalnoj reakciji građana na isti. Kao što možete primetiti u svom okruženju, reakcije na ovaj virus su poprilično različite. Naime, neko totalno zanemaruje apele lekara da se preduzmu preventivne mere, neko preduzima preventivne mere ali nije uplašen, dok neko, em preduzima mere, em doživljava visok stepen anksioznosti (koji ide do nivoa panike). U ovom članku ćete saznati šta je u osnovi različitih reakcija i koji način reagovanja je najadekvatniji.

„Uopšte me ne zanima korona“

Ovaj tip emocionalne reakcije (i ponašanja koje prati tu reakciju) nije adekvatan. Naime, Svetska zdravstvena organizacija (SZO), je proglasila globalnu pandemiju korona virusa. Prosto rečeno, virus je toliko uspeo da se proširi na svetskom nivou, da je SZO morala da interveniše ovim putem. U trenutku pisanja ovog članka, virus je registrovan u preko 115 zemalja, a zabeleženo je preko 125 hiljada osoba sa ovim virusom. Na osnovu ovih informacija se može zaključiti da je totalno zanemarivanje priča o virusu štetno ponašanje, gde individua neće primeniti preventivne mere kako se ovaj virus još više ne bi proširio. Osoba sa ovakvim načinom razmišljanja će češće ulaziti u potencijalno rizične situacije (odlazak u mala i zatvorena mesta, putovati u žarišna područja i tsl.) i na taj način ugroziti i sebe i druge. Potrebno je kod ovih ljudi razviti svest o značaju preventivnih mera i minimiziranju rizičnog ponašanja.

„Korona je smak sveta“

Osoba sa ovim stavom ne samo da će primenjivati preventivne mere, već će doživljavati visok stepen straha koji je može ometati u svakodnevnom funkcionisanju. Lako se može primetiti da osoba ima preteranu reakciju na potencijalnu opasnost ako na nekoliko minuta pere ruke, proverava telesnu temperaturu, ne nosi zaštitnu masku samo dok se tušira, izbegava bilo kakav kontakt s drugom osobom i u ekstremnom slučaju izbegava odlazak na posao, školu ili uopšteno van kuće. Ona ima apokaliptični pogled na situaciju koji je tera da preuzima preterane zaštitne mere ( npr. kupuje se prevelika količina životnih namirnica, kako bi se „napravile zalihe“). Ako se pronalazite u ovom pasusu, najbolje bi bilo da pročitate u nastavku teksta kako se boriti protiv ovog preplavljujućeg straha.

„Biću oprezan oko ove korone, ali neću paničiti“

Ovaj stav oslikava adekvatan odgovor u ovoj situaciji. S jedne strane, individua ne negira potencijalnu pretnju, dok s druge strane shvata kako panika i preterana briga ne pomažu u rešavanju ove situacije. Ova osoba izbegava nepotreban rizik i sluša osnovne savete lekara kako bi se izbeglo širenje virusa i kako bi zaštitila sebe i druge. Dok to čini, ona ne oseća preterani strah koji je parališe i ometa u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Na koji način se ova osoba razlikuje od one koja preterano paniči? Postoji nekoliko saveta koji mogu da spreče paniku oko korone.

Kako protiv korona panike?

Kao što možemo videti na ovoj ilustraciji, sve započinje okidačem (koji može biti npr. povećanje broja zaraženih u našoj zemlji). Potom se donese jedno katastrofično predviđanje npr. – „sigurno ću se i ja zaraziti ako izađem napolje„, što dovodi do visokog nivoa anksioznosti. Tada osoba postane preokupirana koronom i izbegava sve potencijalne situacije gde može da se dobije korona. Ona može tražiti i informacije i razuveravanja od strane bliskih osoba, guglaće simptome, a može da i danonoćno pratiti vesti. Osoba može paralelno da osmatra svoje telo i primećuje dosta nekih simptoma koje inače nije primećivala (što dodatno može podstaći rast anksioznosti). Svako od ovih ponašanja dugoročno utiče na porast anksioznosti, jer osoba dobija privremeno olakšanje, ali dugoročno održava svoj strah. To se postiže tako što je previše osetljiva na nove informacije, traži trenutno umirenje i samim tim se ne razvija tolerancija na neizvesnost.

Tolerancija na neizvesnost je ovde ključan termin. Svim nezaraženim uplašenim osobama nije korona najveći problem, već to što nemaju garanciju da neće dobiti koronu. Zbog stava da moraju biti sigurni da neće dobiti koronu i da je užasno i nepodnošljivo to što nemaju garanciju, doživljavaju strah do nivoa panike i radi sva ona disfunkcionalna ponašanja koja su malo pre navedena.

Da bi se ostvario obazriv, ali ne paničan stav, potrebno je prihvatiti činjenicu da živimo u svetu verovatnoći i šansi i da nemamo garanciju ni za šta (inače bih rekao da je jedino sigurno da ćemo umreti, ali to možda i nije primereno za ovakvu temu). Sva ta proveravanja, prikupljanje zaliha, izbegavanje situacija „opasnih“ po život i tome slično samo stvaraju prividni osećaj kontrole nad ovom situacijom. Ali to ne rešava strah, jer koliko god mislili da smo se zaštitili, nikada nećemo biti sigurni da smo to učinili u potpunosti.

Zato bi bilo korisno svu energiju koja osoba troši na stvaranje privida kontrole i garancije da upotrebi za tolerisanja neizvenosti i činjenice da garancija ne postoji. Tada će prestati sva disfunkcionalna ponašanja, koristiće se samo preventivne mere i izbegavaće se rizične situacije. Na taj način osoba postaje obazriva, ali ne paniči.

1.472

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *