Da li treba paničiti zbog napada panike?

Strah je univerzalno osećanje, što znači da ima veliki značaj u evoluciji čoveka. Strahujemo oko različitih tema u svom životu, deca se često plaše mraka, adolescenti se brinu oko svog izgleda i prihvatanja od strane društva, odrasle muče egzistencijalna pitanja, dok su najstariji opterećeni bolestima. Strah ima tu jako korisnu funkciju – štiti nas od opasnosti.

Ono što treba da znamo je da je naše telo je veoma funkcionalno – jako dobro smo pripremljeni za svet oko nas. Zamislite da sami prolazite kroz mračnu i nepoznatu ulicu. U jednom trenutku, iza ugla se pojavljuje veliki pas. Taj pas je krenuo u vašem pravcu, a vi primećujete da bali, ima krvave oči i zube. Ima stav spreman za napad i sve više reži kako prilazi. Tada osećate veliki strah. U deliću sekunde donosite odluku – da li da se borim ili da bežim (eng. fight or flight). Ukoliko je „protivnik“ jači od vas, vi donosite odluku da bežite, a ukoliko procenite da možete da se izborite, krenućete u napad.

Zašto sam rekao da je telo veoma funkcionalno? Upravo zbog toga što se u tom trenutku javljaju mnogobrojne telesne promene:

• Ispušta se hormon adrenalin koji viče TRČI. On alarmira čitav organizam da je u opasnosti.
• Vrši se velika preraspodela krvi. Ona odlazi u mišiće nogu i ruku iz drugih delova tela, jer vam je to potrebno kako biste bežali ili se borili. Povlači se čak i krv iz kože. Koje je boje lice osobe u strahu? O da.
• Adrenalin povećava krvni pritisak i srce tada ubrzano lupa. Dopremaju se krv i kiseonik do nogu i ruku.
• Ispušta se još jedan hormon – kortizol. Njegova uloga je da dopremi energiju (šećer) tamo gde je potrebna. Hrana se u tom trenutku ne vari (jer vam nije neophodno da svarite karađorđevu šniclu u baš tom trenutku) i hrana ostaje u želucu. Zato vam je neretko muka kada ste pod stresom. Kada osetite da vas je nešto preseklo u predelu stomaka, to je zbog toga što je velika količina krvi istisnuta iz tog dela tela i otišla negde drugde.
• Ubrzano i plitko dišete. Suva su vam usta zbog toga, a i zbog toga što se ne luči pljuvačka koja ima bitnu ulogu u sistemu za varenje (koji je u tom trenutku neaktivan).
• Samo je opasnost u vašem fokusu, što vam pomaže da se bolje suočite sa njom.
• Zbog otežanog unosa kiseonika i zbog toga što se on najviše koristi u nogama i rukama, mozak ne dobija dovoljno količinu i neretke su vrtoglavice.
• Znojite se mnogo više nego inače. Čak i ovo ima svoju funkciju. Možda ste čuli da se putem znoja ispuštaju štetne materije, ali u ovom slučaju, znoj isparava i hladi mišiće koje očekuju veći napori.

U situaciji kada se suočavate sa besnim psom, ovakve telesne reakcije su izuzetno poželjne i neophodne za preživljavanje. Naše telo je fenomenalna mašina za izbegavanje opasnosti. Međutim, da li je logično da se ovaj sistem borbe i bekstva aktivira u baš svim neprilikama? Kritika od strane šefa, kolokvijum, mali miš, skakavac ili (trenutno aktuelna) smrdibuba su situacije koje su ugrožavajuće po vaš život? Osobe koje mogu barem malo da se distanciraju od svog straha mogu da primete da mogu da prežive te situacije, ali ipak govore svom telu da je u ogromnoj opasnosti.

Moderno doba nosi sa sobom mnogo više izazova nego što je nekad bio slučaj. Pračovek je imao obavezu da sa kopljem tumara kroz šumu i lovi jelene. Ukoliko u toku lova naleti na medveda, sasvim je u redu da mu se aktivira ovaj sistem. Ali to je njemu bio najveći problem. Danas strahujemo oko stope kriminala, izbora, zadržavanja i gubitka posla, odnosa sa drugim ljudima, završetka fakulteta, svog deteta i obezveđivanja osnovnih uslova za „normalan“ život. Amigdala (centar za strah) je konstantno u režimu za opasnost, što izuzetno iscrpljuje organizam. U jednom trenutku kreću da se javljaju i napadi panike.

Napad panike predstavlja iznenadne i brze pojave telesnih senzacija koje osoba opaža kao opasne. Telesne senzacije prate anksioznost, doživljaj da su ničim izazvane, osećaj gubitka kontrole i poriv osobe da hitno traži spas iz te situacije. Tokom napada panike se javljaju navedene senzacije koje prate strah (ubrzan rad srca, plitko disanje, vrtoglavica itd). Kada se jave neki normalni telesni simptomi (kao što je ubrzan rad srca), osoba može da interpretira to kao da joj rad srca nije normalan, a potom da pomisli da će uskoro umreti od infarkta. Ili primeti da plitko diše, a potom kaže sebi da to disanje nije normalno i da će ostati bez vazduha i da će se ugušiti. Panika samo raste i raste. Dakle, kada se jave normalne i bezopasne telesne senzacije, aktivira se fight or flight sistem. Pa ko neće imati napad panike ako pomisli da će umreti svakog časa?

Statistike pokazuju da svaka četvrta osoba tokom svog života doživi napad panike. Kada se prvi put javi napad panike, on zaista deluje strašno i neprijatno. To je nešto novo i neočekivano. Čovek se odmah zapita: Šta mi se to desilo?, ali više od 90% ljudi ne zna odgovor na to pitanje.

NAPAD PANIKE SAM PO SEBI NIJE OPASAN

On se često javlja u stresnim periodima za osobu, gde je jadna amigdala umorna od svega. To je signal za osobu da prolazi kroz turbulentan period i da mora da uzme predah. Problem se javlja u trenucima kada osoba stvori strah od napada panike, odnosno strah od straha.

Tada krene da izbegava situacije u kojima se desio napad (npr. u javnom prevozu, bioskopu, liftu…). Kada krene novi napad panike, osoba traži „spas“ (izađe iz autobusa, sedne na klupu, popije vodu, nasloni se na zid, pozove nekoga na telefon itd). Na ovaj način se strah samo povećava i održava.

Od napada panike niko nije umro, niti poludeo. Ukoliko ste se prepoznali u ovom tekstu, a i dalje niste uvereni u to da se od napada panike ne umire i ludi, na psihoterapiji možete dobiti jasne i neoborive dokaze koji idu u prilog tvrdnji da su napadi panike u potpunosti bezopasni.

psihoterapeut Stefan Dimić

Sertifikovani psihoterapeut iz racionalno-emotivne bihejvioralne terapije (REBT). Diplomirao na osnovnim i master studijama psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (prosečna ocena 9.86).  Pohađao seminare kod eksperata iz oblasti REBT psihoterapije – Windy Dryden, PhD.; Kristene Doyle, PhD..
Više od četiri godine radio sa ranjivim grupama, prvenstveno osobama iz ratom zahvaćenih zemalja (projekti međunarodnih organizacija UNHCR & Save the Children), na zadacima pružanja psihosocijalne podrške. Do sada ima preko 3000 seansi praktičnog rada sa klijentima sa različitim problemima. Trenutno posvećen samo psihoterapijskoj praksi. Radi na dve lokacije: Kičevska 4 (Vračar) i Bulevar umetnosti 27 (Novi Beograd).
e-mail: stefan.dimic@psihologbeograd.rs; telefon: 065/6180994