Šta je to zdravstvena anksioznost?

Maja* je tridesetogodišnja samohrana majka. Ima veoma bogate roditelje, tako da nema nikakvih problema oko finansija. Njeni problemi su druge prirode – ona je mnogo brinula o mogućnosti da dobije rak. Redovno je proveravala da li na telu postoje znaci bolesti, i primećivala svaku senzaciju koja je mogla da ukaže na rak. Posebno je obraćala pažnju na glavobolje za koje se plašila da su pokazatelji tumora mozga, nelagodu u abdomenu (rak jajnika) i promene u digestivnom traktu (rak creva). Oscilirala je između toga da izbegava da čita članke o zdravlju (da ne bi razvila nove brige) i da provodi mnogo vremena na internetu i čita o simptomima raka. Redovno je posećivala svog doktora da bi razmotrila sa njim simptome. Tipično bi osetila početno olakšanje kada bi se uverila da je zdrava, ali to bi ubrzo iščezlo, a sumnje i brige bi se vratile. Trudila se da ne traži razuveravanja prijatelja jer je znala da ih to iritira.

Maja doživljavala simptome hipohondrije. Hipohondrija ili zdravstvena anksioznost: oba termina se koriste za opis strahova u vezi sa zdravljem. Osobe sa ovim problemom teže da preterano obraćaju pažnju i da pogrešno tumače benigne (normalne) telesne simptome kao indikatore katastrofalne bolesti. Međutim, to iskustvo se razlikuje od paničnog poremećaja po tome što su panični napadi trenutni, a u zdravstvenoj anksioznosti osoba ima hronične brige i preokupacije. Osobe koje pate od zdravstvene anksioznosti takođe veoma aktivno traže razuveravanje, ali ono uglavnom nema trajne efekte i briga o zdravlju se vraća. Traženje stalnog razuveravanja nije efikasno za promenu zdravstvene anksioznosti, pošto podrazumeva oslanjanje na spoljašnju podršku. Osobe ne uspevaju da razuvere same sebe i briga za zdravlje ostaje netaknuta; uvek postoji osnova za sumnju – „Možda nisam u potpunosti objasnio/la svoje simptome doktoru…“, „Možda nisam u potpunosti razumeo/la šta mi je rekao – možda je rekao da bih mogla da imam rak!“. Štaviše, nije neobično da se osoba koja se ponavljano žali na potencijalne opasne fizičke simptome podvrgne različitim ispitivanjima, što može da interpretira kao dokaz stvarno lošeg zdravlja.

Hipohondrijski poremećaj se može javiti u bilo kom životnom dobu, najčešće između dvadesete i tridesete godine života. Prevalenca u opštoj populaciji iznosi 3-4%. Ovaj poremećaj se može efikasno rešiti na psihoterapiji. Pomozite osobi koja pati od ovog poremećaja tako što ćete joj proslediti ovaj tekst.

*Slučaj je izmišljen za potrebe edukacije o ovom poremećaju

psihoterapeut Stefan Dimić

Sertifikovani psihoterapeut iz racionalno-emotivne bihejvioralne terapije (REBT). Diplomirao na osnovnim i master studijama psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (prosečna ocena 9.86).  Pohađao seminare kod eksperata iz oblasti REBT psihoterapije – Windy Dryden, PhD.; Kristene Doyle, PhD..
Više od četiri godine radio sa ranjivim grupama, prvenstveno osobama iz ratom zahvaćenih zemalja (projekti međunarodnih organizacija UNHCR & Save the Children), na zadacima pružanja psihosocijalne podrške. Do sada ima preko 3000 seansi praktičnog rada sa klijentima sa različitim problemima. Trenutno posvećen samo psihoterapijskoj praksi. Radi na dve lokacije: Kičevska 4 (Vračar) i Bulevar umetnosti 27 (Novi Beograd).
e-mail: stefan.dimic@psihologbeograd.rs; telefon: 065/6180994