’Kakav sam ja to roditelj?’

Većina roditelja se može složiti oko toga da je roditeljstvo veliki dar, ali istovremeno i veliki izazov. Ma koliko je vreme provedeno sa decom vreme neizmerne sreće, uživati u roditeljstvu nije uvek svima lako. Podizanje dece zahteva veliko strpljenje, zahteva da se mnoooogo puta iste stvari ponove, kažu, urade. A kada je roditelj umoran, kada se oseća ljuto, povređeno, tužno što stvari ne idu onako kako je po planu, vreme provedeno sa decom može postati teško, a roditelji grubi povodom čega kasnije mogu osetiti i krivicu. Tako roditeljstvo može postati izvor frustracije i besa, koji se mogu ispoljavati otvoreno ili biti potisnuti a ispoljavati se u nekim situacijama kada roditelj burno reaguje a nema vidljivog razloga za to.

U svakodnevnom životu dešavaju se dobre i loše stvari i povodom njih možemo osećati pozitivne i negativne emocije, u zavisnosti od prirode događaja. Osećati negativne emocije kada se dešavaju stvari koje smatramo ’lošim’ je u redu. Sve dok negativne emocije ne dobiju veliki intenzitet i postanu opterećujuće i remete naše funkcionisanje-u redu je! Zato je adekvatna regulacija emocija veština od velikog značaja u procesu roditeljstva. Pitanje stresa sa kojim se roditelji suočavaju i načina na koji ga prevazilaze, važno je iz više razloga. U životu dece postojanje barem jedne odrasle osobe koja odgovara na dečje potrebe može u značajnoj meri da utiče na smanjenje efekata ostalih stresogenih faktora. Zbog toga je potrebno blagovremeno reagovati i deliti sa partnerom, sa nekim iz porodice ili stručnim licem sopstvene frustracije povodom roditeljstva.

Postoji veliki broj knjiga i priručnika namenjenih roditeljima, koje su fokusirane na ponašanje roditelja u različitim situacijama sa decom, kao i na usvajanje veština i strategija koje su korisne u vaspitavanju dece. One pomažu roditeljima da u svoj repertoar ponašanja unesu više pozitivnih interakcija sa decom, a smanje ili potpuno izbace negativne, savetuju roditelje kako da budu dosledni u roditeljstvu, kako da pruže dovoljno ljubavi, nežnosti i brige ali i da postave određene granice svojoj deci. Bez adekvatnih granica u svom okruženju, deca se osećaju uznemireno i bez kontrole, sa puno neizvesnosti.

Način na koji ćete svoju decu usmeravati i kako ćete postavljati granice i praviti dogovore oko toga šta su poželjna a šta nepoželjna ponašanja birate vi. Možete birati da granice detetu postavite čvrsto, oštro, uz kritiku, kaznu, povišen ton ili posramljivanje, ili da sa detetom o pravilima razgovarate  na odlučan, čvrst način, uz jasno objašnjenje i uz puno poštovanja. Koji je način bolji?

Ramislite samo o tome na koji način vi volite da vam se drugi ljudi obraćaju. Da li bolje reagujete na viku, uvrede i kazne ili na primedbu izrečenu s poštovanjem i podržavanjem? Drugi način ima više pozitivnih efekata, zar ne? Isto je i sa vašim detetom. Dete prolazi kroz brojne razvojne faze u svom odrastanju. Svest o tome nam pomaže da njihova promenljiva, često neadekvatna ponašanja, posmatramo u kontekstu razvoja, razvojnih faza i promena koje one sa sobom nose. Imajući to na umu,  možemo da razumemo dete i na ta ponašanja odgovorimo adekvatno i podržavajuće. Veštine i saveti koje možemo naći u priručnicima o roditeljstvu jesu veoma važne za svaki program roditeljstva, ali one često nisu dovoljne da reše neke od problema sa kojima se roditelji suočavaju. Ti problemi javljaju se jer roditelji imaju dodatno opterećenje koje dolazi od misli, stavova i uverenja koja oni imaju o sebi, deci, roditeljstvu, životu…a koje ih sprečavaju da ostvare svoje potencijale u ulozi roditelja. Često stavovi i uverenja roditelja uvode u prejake negativne emocije i disfunkcionalna ponašanja.

Na primer, roditelj koji se razbesni onda kada se njegovo dete ne ponaša pristojno, može pomisliti da je ponašanje deteta direktan uzrok njegove jake emocije besa. Međutim, ono što u najvećoj meri utiče na javljanje i jačanje negativne emocije jesu misli i uverenja roditelja koja ima u vezi detetovog ponašanja, i sopstvenih sposobnosti.

Česte (ali ne i jedine) misli koje se javljaju kod roditelja su:

Ne znam šta više da radim sa njim/njom!’

‘To on/a namerno radi, samo da bi me iznervirao/la!’

‘Ja ne znam da ga/je smirim…kakva sam ja to majka/kakav sam ja otac?’

A u osnovi uverenja poput:

’Moje dete se MORA ponašati pristojno i MORA ME UVEK poslušati!’

Veoma često očekivanje od deteta.  A kada roditelj dođe u situaciju u kojoj ga dete ne posluša, odnosno kada očekvanja roditelja nisu ispunjena, roditelje može obuzeti bes, i može uslediti ponašanje prema detetu povodom koga kasnije mogu osetiti krivicu.

’NE MOGU DA PODNESEM ovakvo ponašanje svog deteta!’

Misao koja odražava netolerisanje frustracije, ideju o tome da situacija koja se odigrava prevazilazi kapacitete roditelja. Ovakva misao može kod roditelja izazvati bes i anksioznost povodom detetovog kasnijeg ponašanja, što može dovesti do korišćenja neadekvatnih tehnika u vaspitavanju, poput vike, kazni, i nedoslednog ponašanja, što za dete može biti vrlo zbunjujuće.

’Ja sam UŽASAN roditelj!’

Uverenje koje odražava globalno vrednovanje sebe. Ideja, vrlo česta kod roditelja, da ako sa nekim detetovim ponašanjem ne umeju da izađu na kraj znači da nisu dobri roditelji u celini. Ili kada naprave neku grešku, da su potpuno loši roditelji. Ovakvo uverenje kod roditelja može izazvati depresivna osećanja, kao i osećanje krivice.

Kako prevazići ova samoporažavajuća uverenja i rešiti problem

  • Prvi korak u prevazilaženju problema jeste identifikacija uverenja koja uvode u nezdrava osećanja i vode disfunkcionalnom ponašanju i rojenju samoporažavajućih misli. Takva uverenja u REBT terapiji nazivaju se iracionalna uverenja. Iracionalna uverenja su uverenja o sebi, svetu, drugima koja su rigidna, nelogična i nisu korisna za osobu koja ih ima-uvode je u nezdrave emocije i ponašanja koja su disfunkcionalna, a sprečavaju razmatranje alternativa za rešavanje problema.
  • Preispitivanje tih uverenja drugi je korak. Da li zaista mora biti onako kako ste zamislili ili može i drugačije? Da li postoji neko drugo objašnjenje za ponašanje deteta? Da li postoji neki drugi razlog za vaše ponašanje?… A onda, kada se samoporažavajuće misli otkriju, sledi da se one zamene fleksibilnim, mislima u skladu sa realnošću. Šta to znači? Svako bi želeo da bude dobar roditelj. Mnogi bi želeli da budu roditelji koji će UVEK uraditi ispravnu stvar, koji će U SVAKOJ SITUACIJI uraditi ono to je najbolje, koji NEĆE GREŠITI u vaspitavanju deteta i čije će SE DETE UVEK PONAŠATI POSLUŠNO, i  UVEK BITI uspešno. A zapitajmo se-da li takav roditelj postoji? Da li takvo dete postoji? Naravno da ne! Odrasli, kao i deca, pogrešiva su ljudska bića. Greške su dozvoljene. Nezadovoljstvo određenim aspektima, osobinama i ponašanjima sebe ili svog deteta-dozvoljeno. Ali važno je izbeći zamku globalnog procenjivanja osobe i imati na umu da na osnovu jedne ili par nepoželjnih osobina ili ponašanja ne možemo oceniti osobu u celini! Biti dovoljno dobar roditelj svom detetu je realan cilj jer je nemoguće postići perfekciju u roditeljstvu, te ako tome stremite, sigurno ćete biti razočarani i u sebe i u svoje dete. Roditeljstvo, kao i život, je proces učenja u kom je svima dozvoljeno da pogreše, i vama i detetu. Zaboravite zato na svoja nerealna očekivanja i prestanite da sebe poredite sa drugim mamama i tatama, a svoju decu sa drugom decom, jer ni oni nisu tako „savršeni“ kao što mislite. Niko nije! 🙂

Iracionalna uverenja vrlo često mogu dovesti roditelje do toga da u vaspitavanju koriste različite negativne vaspitne stilove. Kada naučite načine kojima se možete izboriti sa stresom, možete detetu poslužiti kao adekvatan model za prevazilaženje njihovih frustracija. Stoga je važno da, ako roditelji primete kod sebe nezadovoljstvo, jake emocije besa, tuge, krivice…potraže podršku i pomoć. Važno je i prepoznati gde su nam granice i kada je potrebno da tražimo savet, pomoć, podršku u okolini. Podrška može biti neformalna, od nekoga u okruženju osobe, ali ako takva podrška nije dovoljna, neophodna je sistemska podrška. Podrška je u različitoj meri važna svakoj porodici jer se može reći da svaka porodica ima nešto što njoj predstavlja problem. Najvažnija je otvorenost za promenu i učenje jer se roditeljstvo uči tokom celog života.

Psiho-edukacija je jedan vid podrške roditeljima u suočavanju sa problemima roditeljstva sa kojima se svakodnevno suočavaju.  Psiholog ili psihoterapeut mogu pomoći roditelju da razume način na koji su njegova uverenja o sebi ili o detetu povezana sa negativnim emocijama koje oseća. Koja su očekivanja roditelja u pogledu ponašanja deteta? Koji su njihovi ciljevi? Kako porodična istorija doprinosi tim očekivanjima koja roditelj ima od svog deteta i porodičnog života? A kada mu pomogne da razume, onda i da nauči i da reguliše sopstvena osećanja, a nezdrave emocije i disfunkcionalna ponašanja zameni funkcionalnijim. Mala promena perspektive može u velikoj meri smanjiti frustraciju i intenzitet negativnih emocija kod roditelja. Roditelji koji efektivno prevazilaze svoje emocionalne poteškoće, biće spremniji i sposobniji da svojoj deci prenesu načine prevazilaženja problema i efikasne obrasce ponašanja u frustrirajućim situacijama. Deca treba da razumeju važnost misli i emocija, a ne samo ponašanja, jer će im to omogućiti da bolje funkcionišu u odnosima sa drugim ljudima i da se bolje nose sa problemima.

Idealno je nemoguće, te umesto da uporno to tražimo, bolje je da što pre razumemo da su

dovoljno dobar roditelj i dovoljno dobro dete dovoljni za dovoljno dobro funkcionisanje dovoljno dobre porodice! 🙂

360

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error

Dopada ti se sajt? Zaprati nas i na društvenim mrežama i zakaži seansu! :)

Facebook7k
Facebook
Instagram4k
LinkedIn2k