Razumevanje nezdravog osećanja krivice

Osećaj krivice je univerzalno osećanje koje je pomoglo ljudskoj vrsti da se bolje prilagodi okolini. Ono nas je motivisalo da se na putu tog prilagođavanja međusobno ne uništimo. Ukoliko nikada niste osetili krivicu, imam lošu vest – verovatno ste sociopata (psihopata). Najveći broj serijskih ubica upravo izveštava da nikada nije osetilo krivicu. Većina je počela da muči životinje još dok su bili deca, potom su povređivali drugu decu, a kada su odrasli – prešli su na konkretno povređivanje i (u najgorem slučaju) ubijanje drugih osoba.

Međutim, iako je osećaj krivice ponekad koristan, on je poprilično opterećujuć ukoliko se javlja veoma učestalo i intenzivno. Preterana krivica može biti deo nekih poremećaja, npr. depresije, anksioznosti, nekih poremećaja ličnosti itd. Ona sa sobom nosi veliki broj nezdravih posledica, kao što su veoma nepraktična ponašanja, koja nas ometaju da ostvarimo naše ciljeve. Takođe, kada osećamo krivicu, mi jako nerealistično razmišljamo o toj situaciji u kojoj smo nešto zgrešili. Cilj psihoterapije nije da naučimo klijente kako da se osećaju ravnodušno kada naprave grešku, već da osete zdravu alternativu – kajanje.

Razumevanje krivice

Da biste mogli da se rešite neprijatnog osećaja krivice, potrebno je da prvo razumete kako nastaje i šta ga održava. Kada čovek sve razume, on sve i oprašta reče Lav Tolstoj. Cilj ovog teksta je da razumete krivicu, kako biste bili spremniji da oprostite sebi. Treba da znamo da se krivica javlja u onom situacijama gde se ne ponašamo u skladu sa nekim našim moralnim/etičkim načelom. Kada to znamo, prvi korak je da utvrdimo oko koje situacije osećamo krivicu.

Postoje tri glavne situacije u kojima ljudi osećaju krivicu:
• Prekršio/la sam moje moralno načelo (odnosno, učinio/la sam nešto loše – slagao/la prijatelja, zakasnio/la na sastanak itd.)
• Propustio/la sam da ispunim moje moralno načelo (odnosno, propustio/la sam da učinim dobru stvar – nisam pozajmio/la novac prijatelju u nevolji)
• Povredio/la sam osećanja druge osobe.

Prvi korak je završen. Utvrdili ste da krivicu osećate zato što npr. duže vreme niste pozvali roditelje da ih pitate kako su. Međutim, po teoriji terapije koju zastupam, sam događaj nije dovoljan da izazove osećanje kod nas. Još nešto se umešalo u jednačinu, a to je naš pogled na tu situaciju. Ukoliko mi mislimo da smo morali/nismo smeli nešto da uradimo i potom nalepimo sebi etiku manje vredne osobe (poput kreten, đubre, sebičan… umemo da budemo baš kreativni u ovome), onda osećamo krivicu. Dakle, drugi korak je da utvrdimo na koji način razmišljamo o toj situaciji, iz razloga što jednačina izgleda ovako: situacija u kojoj smo zgrešili + iracionalno uverenje = krivica.

Kako bismo još bolje razumeli krivicu, navešću nekoliko kognitivnih (misaonih) i bihejvioralnih (ponašajnih) posledica ove nezdrave emocije.

Kognitivne posledice:
• Zaključujete da ste definitivno učinili greh.
• Smatrate da ste više odgovorni za to što se desilo nego što je to objektivno slučaj.
• Odbacujete olakšavajuće okolnosti za vaše ponašanje.
• Ne uspevate da situaciju sagledate „okom kamere“, već kroz „dvogled“ krivice.
• Mislite kako vas čeka kazna zbog počinjenog greha.

Kao što možete videti, ovakvo razmišljanje dovodi do preteranog osećaja odgovornosti i negativnih posledica učinjenog postupka. Međutim, Oskar Vajld napominje da čovek uvek pravi najveće greške iz najplemenitijih pobuda.

Bihejvioralne posledice su:
• Bežite od nezdravog bola krivice na jedan samoporažavajući način.
• Molite za oproštaj osobu kojoj ste učinili zlo.
• Obećavate nerealistično da nikada više nećete to ponoviti.
• Fizički kažnjavate sebe ili lišavate zadovoljstava.
• Postoji i druga strana medalje, kada odbrambeno negirate da imate bilo kakvu odgovornost za pogrešan postupak.
• Odbijate oproštaj od druge osobe.

Možete primetiti da vas ova ponašanja ometaju da jasno razmišljate o tome što ste uradili i razloge zbog kojih ste to učinili. U tom slučaju ne možete da dobro razumete situaciju, na koji način je zapravo došlo do te greške i kako da je ne ponovite u budućnosti. Davno je rekao Konfučije da čovek koji napravi grešku i ne ispravi je, pravi drugu grešku. Problem sa krivicom je što je celokupan fokus na prošlosti, a ne na budućnosti. Zapamtite da ne postoji ta količina krivice koja može promeniti prošlost.

psihoterapeut Stefan Dimić

Sertifikovani psihoterapeut iz racionalno-emotivne bihejvioralne terapije (REBT). Diplomirao na osnovnim i master studijama psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (prosečna ocena 9.86).  Pohađao seminare kod eksperata iz oblasti REBT psihoterapije – Windy Dryden, PhD.; Kristene Doyle, PhD..
Više od četiri godine radio sa ranjivim grupama, prvenstveno osobama iz ratom zahvaćenih zemalja (projekti međunarodnih organizacija UNHCR & Save the Children), na zadacima pružanja psihosocijalne podrške. Do sada ima preko 3000 seansi praktičnog rada sa klijentima sa različitim problemima. Trenutno posvećen samo psihoterapijskoj praksi. Radi na dve lokacije: Kičevska 4 (Vračar) i Bulevar umetnosti 27 (Novi Beograd).
e-mail: stefan.dimic@psihologbeograd.rs; telefon: 065/6180994