Zašto ćutimo?

Preuzeto sa FB stranice Nova S

Inspirisan (i revoltiran) videom koji možete videti iznad ovog teksta i nemilim događajima u poslednje vreme, rešio sam da napišem kratak osvrt na trenutno stanje u našoj zemlji. Zašto smo svedoci mnogobrojnih afera, malverzacija i kriminalnih dela, a ne želimo ništa da učinimo povodom toga? Zašto ćutimo?

Ovaj članak nema svrhu promovisanja niti napadanja bilo kakve političke partije. Jedini cilj je potencijalno psihološko objašnjenje mehanizama koji su u osnovi opšte apatije i pasivnosti našeg društva.

Psihološki mehanizmi opšte pasivnosti našeg naroda

Kada kažemo psihološko, to znači da ćemo nabrojati neke zanimljive eksperimente? O, DA!

Američki psiholog Martin Selidžmen je u svom klasičnom eksperimentu pre više od pola veka osmislio situaciju u kojoj su psi izbegavali elektro-šokove. Pojednostavljeno rečeno, jedna grupa pasa je imala mogućnost da prekine šokove povlačenjem poluge, dok je druga grupa dobijala šokove bez obzira šta da uradi.

U drugom delu eksperimenta, psi su postavljeni u kutije, gde su se u jednom delu poda puštali šokove, dok u drugom nisu. Pogađate, grupa pasa koja je imala doživljaj kontrole, borila se i redovno išla u smeru prekida patnje, dok je druga grupa ostala pasivna. Pasivna grupa je imala doživljaj neizbežne patnje i nije se čak ni potrudila da joj bude bolje. Ostala je na svojoj strani, jaukajući i cvileći, bez preduzimanja ikakve akcije.

Naučena bespomoćnost individue i naroda

Naučnici su ovaj fenomen nazvali naučena bespomoćnost. Zašto naučena? Zato što se rađamo sa određenom predstavom i doživljajem kontrole. Da to ne postoji, nikada ne bismo započinjali nikakvu akciju, jer ne bismo verovali da možemo išta da promenimo oko sebe. Dakle, mi u osnovi želimo da se aktiviramo, menjamo sebe i svet oko sebe, ali smo se ipak maksimalno upasivili. Naučena bespomoćnost individue dovodi do njene depresije, a kada nas sve zahvati naučena bespomoćnost, možemo govoriti o depresiji jednog društva. Kako i zašto je došlo do toga? Zašto gledamo snimke iz npr. Francuske i komentarišemo kako ne razumemo njihovu sposobnost da protestuju oko najrazličitijih stvari, a mi zatvaramo oči pred svakodnevnom nepravdom koja nam se čini?

U poslednjem pitanju je već dat odgovor na to pitanje. Problem je u svakodnevnoj nepravdi. Najmoćnije oružje svakog totalitarnog sistema ili tiranije je razvijanje masovnog osećaja bespomoćnosti u narodu. To se postiže upravo selektivnom pravdom – sankcionišu se protivnici sistema, dok mnogobrojne afere vladajuće strukture prolaze nekažnjeno. Iznova i iznova. Kod čoveka se stvori osećaj da apsolutno ništa tu ne može da promeni, jer jedan čovek nikada nije jači od sistema.

U radu sa mladim klijentima ovih godina je doživljaj bespomoćnosti i besa jedna od najdominantnijih tema. Rečenice poput „Šta god da uradim, ništa tu ne mogu da promenim“; „Nikada neće biti bolje“; „Osećam se kao da ne postojim, da sam ništa, nemam ni trunku dostojanstva“; „Ovde ne postoji pravda“; „Ne postoji sistem, ne postoje institucije“; „Neću da glasam, svi su isti“. Nakon besa nam dolaze očaj, letargija i apatija. Ova faza kod mladih ljudi se završi ili odlaskom iz zemlje ili se nikad ne završi, odnosno ta grudva očaja postaje sve veća i veća. Rad na prihvatanju takvog nazadnog sistema je jako često Sizifov posao, a i upitno je šta konkretno dobijamo prihvatanjem takvog sistema, osim da nam je malo lakše, a ostajemo hronično nezadovoljni.

Sindrom pet majmuna

Dobro, videli smo kako se ovo stanje u zemlji stvorilo, ali zašto decenijama traje? Spomenućemo i još jedan fenomen koji je nazvan sindrom pet majmuna. Naime, grupa naučnika je postavila pet majmuna u kavez, a u sredini je postavila merdevine koje vode do banana na vrhu prostorije.
-Svaki put kada se jedan majmun popne uz merdevine, druge majmune poliju hladnom vodom.
-Posle nekog vremena, kada bi se neki majmun popeo na merdevine, drugi su ga tukli.
-Zatim se nijedan majmun nije usudio da se popne, uprkos iskušenju.
-Potom su naučnici odlučili da zamene jednog majmuna. Prva stvar koju je majmun uradio jeste da se popne uz merdevine. Drugi majmuni su i njega prebili.
-Posle nekoliko batina, majmun je naučio da se ne penje na merdevine, iako nije znao zašto.
-Zamenjen je i drugi majmun i ista stvar se desila. Prvi zamenjen majmun je učestvovao u tuči drugog. I treći majmun je zamenjen i ista stvar se desila. Isto se desilo i sa četvrtim i petim.
-Na kraju je ostala grupa majmuna koja, iako nije nikada dobila hladan tuš, nastavila da tuče majmune koje pokušaju da se popnu uz merdevine.

Kada bismo mogli da pitamo majmune zašto tuku one koje se popnu uz merdevine, verovatan odgovor bi bio: „NE ZNAM, TAKO SE TO OVDE RADI.“ Postoje kontroverze oko toga da li se ovaj eksperiment zaista sproveo, ali šalje jasnu poruku: naučena bespomoćnost može da postane deo mentaliteta ukoliko se transgeneracijski prenosi, čak i ako ne postoje više spoljni negativni stimulusi. Često smo svedoci priča naših roditelja da je besmisleno išta uraditi, jer će opet doći neki loši, uništili nas crveni, pa žuti, pa plavi, pa će ljubičasti.

Kako protiv naučene bespomoćnosti?

Nikada nije bio problem u bojama, već u dopuštanju da ljudi pod bojama rade šta god požele, a to će raditi sve dok ima ko da im dozvoli. Ako se pitate da li može biti bolje, odgovor je – da, apsolutno može biti bolje, ali moramo da dobijemo dokaz da može biti bolje. Dokaz ne možemo dobiti ukoliko mi sami nešto ne preduzmemo, ne rizikujemo, čak i ako postoje male šanse da se uspe. Psi koji su naučili da budu bespomoćni su naučili i kako da ne budu bespomoćni (doduše uz pomoć eksperimentatora). Čim su dva puta prebačeni u deo gde ne postoje šokovi, oni su shvatili da imaju neku kontrolu. Nakon toga su bili kao svi drugi psi, težili su izbegavanju patnje!

Ono što bi mnogo olakšalo pokretanje s mrtve tačke je neki mesija koji će da vodi narod. Nažalost ukoliko se tako nešto čeka, načekaćemo se. Čitaoče ovog teksta, ti si društvo. U tebi je moć da nešto uradiš. Možeš da očistiš ispred svoje kuće, baciš smeće s ulice, ofarbaš klupicu u parku, a možeš i da prijaviš nasilje u kući komšije, silovanje kojem si prisustvovao na ulici, zaštitiš svoju reku od MHE, boriš se za čist vazduh, pitku vodu, protestuješ protiv čega god da ti smeta na ovoj planeti, pa i toga što ti je ružan font kojim pišem ovaj tekst. U TEBI JE MOĆ DA SE NEŠTO PROMENI, NEMOJ NIKADA TO DA ZABORAVIŠ. MOLIM TE, NEMOJ VIŠE DA ĆUTIŠ.

psihoterapeut Stefan Dimić

Sertifikovani psihoterapeut iz racionalno-emotivne bihejvioralne terapije (REBT). Diplomirao na osnovnim i master studijama psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (prosečna ocena 9.86).  Pohađao seminare kod eksperata iz oblasti REBT psihoterapije – Windy Dryden, PhD.; Kristene Doyle, PhD..
Više od četiri godine radio sa ranjivim grupama, prvenstveno osobama iz ratom zahvaćenih zemalja (projekti međunarodnih organizacija UNHCR & Save the Children), na zadacima pružanja psihosocijalne podrške. Do sada ima preko 3000 seansi praktičnog rada sa klijentima sa različitim problemima. Trenutno posvećen samo psihoterapijskoj praksi. Radi na dve lokacije: Kičevska 4 (Vračar) i Bulevar umetnosti 27 (Novi Beograd).
e-mail: stefan.dimic@psihologbeograd.rs; telefon: 065/6180994