Zašto se pretrpavamo obavezama ili „Nebo je granica“

Da li vam se desilo da prihvatite novi posao ili neku novu obavezu, nađete novi hobi, prihvatite viđanje sa nekim, iako ste znali da je vaš raspored već popunjen i da objektivno gledano nemate vremena?  Da li vam se čini da ne možete reći ne životnim prilikama i da vam je dan isuviše kratak za sve ono što želite?

Da li vodite sa sobom monolog u glavi nalik ovom?

Upisaću postdiplomske studije…Naći ću sebi još dva posla, iako su studije prilično zahtevne… Ići na žurku, iako sutra ustajem rano jer moram na seminar… Završiću ovaj projekat do kraja nedelje kako bih mogao/la da započnem novi…Potrudiću se i uspeću sve da završim…

Mnoge knjige popularne psihologije i self-help priručnici nas upravo uče da razmišljamo na gore pomenut način. Poznati motivacioni govornici nam govore kako nemamo ograničenja “Nebo je granica” i da ukoliko uložimo ogroman trud uspećemo da ostvarimo sve što želimo. Ovakav način razmišljanja nam vrlo često može pomoći da se motivišemo i vredno radimo na ostvarenju naših ciljeva, ali šta onda kada naši ciljevi postaju sve veći i veći, a sve na uštrb našeg zdravlja i energije? Zaustavite se i razmislite kakve posledice ima ovakav način života, šta će on doneti na duže staze?

Ovakav način života je kao da ste odlučili da trčite rutu koja stalno postaje sve duža i duža, postajete sve umorniji, ostajete bez vazduha, ali i dalje nastavljate da gurate sebe. Misleći da morate da uradite sve što ste naumili u ovom trenutku. Umesto da zastanete, udahnete malo vazduha, napravite predah i onda nastavite dalje. Zar ne mislite da biste tako odmorni, posle predaha bolje obavljali ono što ste naumili, zar ne mislite da biste bili produktivniji i zadovoljniji krajnjim rezultatima?

Drugo pitanje koje se nameće jeste gde piše da moramo obaviti sve što smo naumili baš sada u ovom trenutku? I šta bi za nas značilo priznanje da ne možemo sada postići sve što želimo? Kako bi se osećali kada bi tako nešto priznali sebi?

Čest odgovor na ovakvo pitanje je:

Ukoliko ne mogu da postignem sve što sam naumio/la u ovom trenutku, to znači da sam nedovoljno sposoban/a. Ovakav način razmišljanja je iracionalan, uvodi nas u gore opisana disfunkcionalna ponašanja (prihvatanje svih obaveza i stalno povećanje ciljeva), ali i osećanja kao što je depresija, anksioznost ili bes na sebe. Dalje, dovodi do narušavanja kvaliteta života i gubitka uživanja u onome što smo postigli. Živeći na ovakav način, nemamo ni priliku da zastanemo i osvrenmo se na ono što smo uradili i budemo ponosni na sebe.

To je isto kao kada bi se popeli na vrh planine i ne zaustavili se da vidimo prelep pogled koji se pruža pred nama.

Sigurno je da bi bilo jako lepo kada bismo mogli da postignemo sve što želimo u ovom trenutku, ali mi to ne moramo da uradimo i još važnije od svega je da to neće značiti da smo gubitnici, nedovoljno sposobni i da smo zbog toga manje vredni. Ovo samo znači da smo pogrešiva ljudska bića, koja imaju svoja ograničenja.

Takođe, važno je napomenuti da ukoliko trenutno nismo u stanju da ostvarimo sve što smo naumili, to ne znači da nikada nećemo.

Ono što bih vas zamolila da uradite u sledećoj sitauciji kada želite da preuzmete na sebe još odgovornosti je da mislite na drugačiji način, umesto da kažete sebi Moram da ispunim sve sam nauimio/la u ovom trenutku i ako to ne ispunim onda sam manje vredan/a, recite sebi Volela bih da ispunim sve što sam naumila u ovom trenutku, ali ne moram i to ne govorni ništa o mojoj vrednosti kao osobe. Takođe, to što ne mogu sada da ispunim, ne znači da neću u nekom narednom, periodu.

Zar ne mislite da bi vam ovakav način razmišljanja pomogao da se osećate bolje, rasterećenije i da biste tada bili efikasniji u obavljanju zadataka, ali i da biste mogli da odredite prioritete? Šta je zapravo važno da postignete u ovom trenutku?

Evo jedne male vežbice za one koji imaju problem sa pretrpavanjem:

Probajte da u sledećoj situaciji kada postoji mogućnost da upadnete u zamku i prihvatite još jednu obavezu, iako vam je raspored pun, ipak kažete ne i usmerite se na ono što je prioritet u ovom trenutku.

MA Jelena Šarić

Diplomirala na osnovnim i master studijama psihologije na Fakultetu za medije i komunikacije, Univerziteta Singidunum u Beogradu. Pripravnički staž završila na Institutu za mentalno zdravlje, na Klinici za decu i adolescente, gde se bavila psihodijagnostikom i prisustvovala terapijskim grupama. Nosilac je naprednog nivoa Racionalno-Emotivno-Bihejvioralne terapije.  Pohađala seminare kod eminentnih stručnjaka iz oblasti REBT psihoterapije- Windy Dryden, PhD, Ann Vernon, PhD, Raymond Di Giuseppe, PhD, Kristene Doyle, PhD, Arthur Freeman, PhD…

Učestvovala u projektima podržanima od strane EU i  Fedasil-a, koji imaju za cilj integrisanje osoba koje su tražioci azila u zajednicu. Trenutno posvećena samo psihoterapijskoj praksi.

Prezentovala rezultate istraživanja na naučnim skupovima, kao što je 23. Evropski kongres psihoterapeuta.Učestvovala na 4. Internacionalnom psihoterapijskom kongresu u Klužu, Rumunija, 6., 7., 8. i 9. kongresu psihoterapeuta Srbije.

e-mail: jelena.saric@psihologbeograd.rs ; telefon 062/8887295