Razlika između samopouzdanja, samopoštovanja i bezuslovnog prihvatanja sebe

Znamo da osobe imaju problem da naprave razliku između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta. Ali i u samoj psihologiji se ponekad mogu stvarati konfuzije između različitih termina. Ovaj put pravimo razliku između tri izuzetno povezana, ali ipak u dovoljnoj meri različita koncepta – samopouzdanja, samopoštovanja i bezuslovnog prihvatanja sebe.

Zašto je važno da znamo ovu razliku? Jer ćemo u zavisnosti od toga znati kako da imenujemo probleme, što je preduslov rešavanja istog (npr. nemam samopouzdanje), potom da znamo šta je cilj (npr. želim da izgradim samopouzdanje u mom poslu) i da budemo upoznati s koristima i nedostacima razvijanja i učvršćivanja svaka od tri navedena pojma. U narednim redovima ćemo navesti objašnjenje za svaki koncept i napraviti kratak kritički osvrt na njegovu korisnost. Krenimo redom.

Samopouzdanje

Kao što i ime kaže, predstavlja pouzdanje u sebe, preciznije veru u sopstvene sposobnosti i veštine. Čovek koji veruje da je sposoban da završi posao na vreme, delovaće sigurno i samouvereno. Onaj koji misli da će svakog časa napraviti neku grešku („nisam dovoljno sposoban“), on će drugima delovati nesigurno, te će bojažljivo pristupiti svakom poslu.

Veoma čest primer koji navode mladi klijenti jeste i samopouzdanje po pitanju fizičkog izgleda. Naime, mnogi se žale na to da nemaju dovoljno samopouzdanja zbog viška kilograma, nepravilnog nosa, malih grudi ili tome slično. U obe navedene situacije je korisna informacija da se samopouzdanje može, kako srozati, tako i povećati. Za tako nešto su nam potrebni „dokazi“ u vidu naših postignuća, (ne)uspeha, kritika i pohvala. Ukoliko osoba naniže određeni broj uspeha u određenoj sferi svog života – samopouzdanje neminovno raste.

Samopoštovanje

Predstavlja jednu globalnu ocenu sebe. To je skup misli i osećanja o sopstvenoj vrednosti i značaju, odnosno, globalni stav koji osoba ima prema sebi kao o celokupnoj ličnosti. Visoko samopoštovanje podrazumeva konstantno ređanje pozitivnih ishoda koji učvršćuju pozitivnu sliku o sebi. Dakle, osobe koje imaju visoko samopoštovanje mogu davati ovakve izjave „Ja sam veliki car„; „Veoma sam pametan/na„; „Ja sam savršen/na“ itd. Međutim, ovde se javlja jedan problem.  Budući da je u pitanju samopodizanje, tako je realno da ćemo doživeti i samosrozavanje. Tada nam je samopoštovanje poljuljano i moramo da tražimo neke načine da se prevaziđemo tu situaciju i tako u nedogled.

Iz ovih razloga je samopoštovanje jedna nestabilna pojava, jer je zasnovano na globalnom vrednovanju sebe, a živimo u nesavršenom svetu kao nesavršena bića. Drugim rečima, ne možemo izbeći javljanje i uspeha i neuspeha, a ukoliko se hvatamo za njih kao da su pokazatelji naše globalne vrednosti, onda smo osuđeni na velika osciliranja u našem funkcionisanju. Naime, neretko ćemo doživljavati ekstremne emocije (bilo pozitivne ili negativne) i često ćemo se ponašati na jedan disfunkcionalan način.

Da sumiramo, samoobezvređivanje i samoidealizacija počivaju na globalnom vrednovanju sebe na osnovu svojih postupaka i iskustava. Visoko samopoštovanje je kao jedna velika praćka – što više uspeha nižemo, to se više ona zateže. Neuspeh je jednak puštanju te praćke u ponor. Ko na ovaj način doživljava uspehe ili neuspehe, pašće duboko u taj ambis i moraće da traži načine da se iz tog ambisa iščupa. Da li treba skretati pažnju i na to da se ovakvim stavom paralelno jača i strah od neuspeha?

Bezuslovno prihvatanje sebe

Predstavlja alternativu samoobezvređivanju i samoidealizaciji. Filozofija bezuslovnog prihvatanja sebe potpuno isključuje globalnu procenu sopstvene vrednosti, odbijanjem davanja sebi globalne procene, uz istovremenu svest o svojim postupcima, kao i procenu svojih postupaka i osobina na kontinuumu od »dobro« do »loše«. Ukoliko uzmemo lupu i gledamo samo neku našu dobru/lošu osobinu, mi ćemo istovremeno zanemariti sve druge dobre i loše osobine. Svako od nas je nekada bio i pametan i glup, lep i ružan, duhovit i dosadan, plemenit i sebičan. Ta lepota ljudske kompleksnosti prosto ne dozvoljava ograničenost pojednostavljivanja ljudskog bića na vredno i bezvredno. To dozvoljava samo ljudski um (pre dolaska na psihoterapiju).

Prema teoriji REBT, uverenja koja izražavaju obezvređivanje sebe, drugih ljudi i života, počivaju na filozofskoj pretpostavci da vrednost osobe ili života varira u zavisnosti od promene uslova koji su značajni za određivanje vrednosti. Pošto je globalno negativno procenjivanje sebe često povezano s greškama u razmišljanju, kao što su sve ili ništa (crno/belo) razmišljanje i slično, koriste se i tehnike za ispravljanje ovih grešaka u mišljenju. Slični argumenti i tehnike se mogu koristiti i za osporavanje iracionalnih uverenja koja izražavaju obezvređivanje druge osobe i obezvređivanja života. Dakle, kada osoba ovlada tehnikama za prihvatanje sebe, ona može iste tehnike primeniti i na prihvatanje drugih osoba, kao i samog života.

Usvajanje filozofije bezuslovnog samoprihvatanja je proces koji se podstiče korišćenjem različitih tehnika sa ciljem da klijent shvati štetnost, nelogičnost i nerealističnost globalnog vrednovanja sebe koje dovodi do samoobezvređivanja, kao i da uoči prednosti, logiku i realističnost koncepta ocenjivanja svojih postupaka u odnosu na ciljeve i vrednosti kojim teži, bez globalne ocene svoje suštine na osnovu tih ponašanja. Dakle, krajnji cilj jeste prihvatanje sebe sa svim svojim vrlinama i manama, prednostima i nedostacima. Ovo isto tako ne znači da se mirimo s nekom našom osobinom, već da se trudimo da ne gledamo celo naše biće kroz tu jednu osobinu.

Kada se oslobodimo od globalnog vrednovanja sebe, nismo se oslobodili vrednovanja pojedinačnih postupaka osobe. I to je sasvim u redu, budući da vrednovanjem mi znamo šta je dobro, a šta ne toliko dobro za nas, šta želimo da unapredimo itd. Međutim, ukoliko se i u ovom procesu umetne crno-beli pogled na postupke, onda opet dobijamo globalno dobre i loše postupke, umesto da te postupke posmatramo na jednom kontinuumu. Jedna ilustracija mogu biti klijenti s perfekcionizmom koji 80% završenog posla posmatraju kao 100% nezavršeno.

Neverovatan paradoks je u tome što se prihvatanjem neke mane, ona lakše menja. Naredni citat je dobra ilustracija rečenog

„Godinama sam bio neurotičan. Bio sam zabrinut, depresivan i sebičan. Svi su mi govorili da se promijenim. Zamjerio sam im ali se i složio s njima, a htio sam se promijeniti, ali jednostavno nisam mogao, bez obzira koliko sam se trudio. Tada mi je netko rekao: „Ne mijenjaj se, volim te takvog kakav si.“ Te su riječi bile glazba mojim ušima: „Nemoj se mijenjati, ne mijenjaj se… Volim te takvog kakav si…“ Opustio sam se. Oživio sam. I odjednom sam se promijenio.“

– Anthony de Mello

Ultimativni cilj svakog od nas može biti u tome da uspehe i neuspehe posmatramo kao zadovoljstva i odsustvo istih, a ne kao dokaze naše (bez)vrednosti. Samim tim ćemo imati više hrabrosti da rizikujemo. Kada rizikujemo postoji veća šansa da uspemo. Kada nanižemo više uspeha – tada raste i samopouzdanje.

psihoterapeut Stefan Dimić

Sertifikovani psihoterapeut iz racionalno-emotivne bihejvioralne terapije (REBT). Diplomirao na osnovnim i master studijama psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (prosečna ocena 9.86).  Pohađao seminare kod eksperata iz oblasti REBT psihoterapije – Windy Dryden, PhD.; Kristene Doyle, PhD..
Više od četiri godine radio sa ranjivim grupama, prvenstveno osobama iz ratom zahvaćenih zemalja (projekti međunarodnih organizacija UNHCR & Save the Children), na zadacima pružanja psihosocijalne podrške. Do sada ima preko 3000 seansi praktičnog rada sa klijentima sa različitim problemima. Trenutno posvećen samo psihoterapijskoj praksi. Radi na dve lokacije: Kičevska 4 (Vračar) i Bulevar umetnosti 27 (Novi Beograd).
e-mail: stefan.dimic@psihologbeograd.rs; telefon: 065/6180994