„Sramota je što ideš kod psihologa“

„Dobro, meni si rekla da ideš kod nekoga, ali nemoj okolo to da pričaš. Sramota je.“

„Šta tebi fali? Ne žali se, ne kukaj i idi dalje!“

„Ti depresivan? Ti si samo lenj.“

„Anksioznost je izmišljotina. To je samo u tvojoj glavi.“

„Ti si lud ako ideš kod psihologa.“

„Ne pričaj s njom. Malo je ćaknuta.

Sigurno ste nekada čuli ove rečenice. Možda ste neke od njih i sami izgovorili. Same rečenice šalju jednu opasnu poruku – ljudi koji imaju mentalne probleme su drugačiji, manje vredni i na neki način ih treba izolovati od ostatka „normalne“ populacije.

Ono što je zajedničko za sve gore napisane rečenice je da sadrže jednu vrstu predrasude i stereotipa o osobama koje imaju određene psihičke poteškoće, a to je stigma. Stigma je stav ili ponašanje koje omalovažava ili obezvređuje neku osobu na osnovu neke osobine ili karakteristike. Ta karakteristika može biti vidljiva (rasa, etnička pripadnost, invaliditet) ili nevidiljiva (mentalni poremećaj, poremećaj u učenju, seksualna orijentacija…).

Važno je napomenuti da ne postoji kultura, društvo ili zemlja, u kojoj se osobe sa mentalnom bolešću smatraju podjednako vrednim i korisnim i na isti način prihvaćenim kao „zdrave i normalne“ osobe. Izgleda da je izbegavanje i odbijanje osoba sa mentalnim ooremećajem univerzalan fenomen. Koliko je jezik moćno sredstvo, govori i to na koji način koristimo neke jezičke odrednice kako bismo napravili jasna razgraničenja između „nas“ i „njih“. Na primer, za osobu koja ima fizičku/telesnu bolest, kao što je bronhitis, kaže se on ili ona IMA bronhitis (jedan od NAS ima bronhitis), dok za psihičke bolesti stvari stoje potpuno drugačije. Uobičajeno je da se za osobu koja ima npr. anksioznost kaže da JE anksiozna (jedan od NJIH  je anksiozan).

Dakle, u jednom trenutku, osoba ne samo da se susreće sa negativnim simptomima svoje bolesti, već doživljava i osudu okoline i biva odbačena. Individua može da misli za sebe kako je slaba i nesposobna, da nakon toga stekne nisko samopoštovanje i povuče se i bude manje aktivna, što produžava trajanje problema i služi kao „dokaz“ da je osoba zaista nesposobna.

Kao što vidimo stigma mentalnog poremećaja dovodi do mnogobrojnih negativnih posledica, koje mogu uticati na razne oblasti funkcionisanja osobe:
1. smanjene mogućnosti za zaposlenje
2. odloženo traženje pomoći ili odbijanje traženja pomoći
3. narušena slika o sebi i sopstvenom identitetu

Kako protiv stigme mentalnog poremećaja?

Postoji nekoliko načina borbe protiv stigme:
1. Protesti i javno dizanje svesti
2. Edukacija o stigmi i mentalnim poremećajima
3: Kontakt s osobama sa mentalnim poremećajima

Pokazalo se da su ove metode najefikasnije kod osoba uzrasta između 18-25 i da su najveće rezultate pokazali kontakt i edukacija.

U nastavku ćemo se fokusirati na edukaciju o samim mentalnim poremećajima, što će dovesti do razbijanja široko rasprostranjenih mitova i zabluda o ovoj vrsti poremećaja.

Mentalni poremećaji predstavljaju termin koji obuhvati širok spektar problema. Svaki poremećaj je kombinacija posebnih misli, emocija, ponašanja i odnosa s drugim ljudima. Ovi problemi mogu biti različiti po svom stepenu ozbiljnosti.

Kako možemo proceniti da li je nešto poremećaj ili ne? Da li je dovoljno dobar kriterijum prosto odstupanje od neke norme? Prema trenutnim statistikama, čak svaka četvrta osoba u Evropi ima problema s mentalnim zdravljem tokom svog života. Najzastupljeniji poremećaji su depresija (20%), anksioznost (14%) i sindrom smanjene pažnje i hiperaktivnosti kod dece i adolescenata (ADHD, 1-5%). Oni koji su manje zastupljeni su shizofrenija (0.4-.07%) i bipolarni afektivni poremećaj (3%).

Većina autora se slaže oko toga da javljanje nekog psihičkog poremećaja funkcioniše po principima stres-dijateza modelu. Šta to konkretno znači? Da je javljanje uslovljeno kombinacijom nasleđa, sredine u ranom razvoju i neželjenim događajima, koji dovode do vulnerabilnosti (ranjivosti) za određeni poremećaj. U toku života, određeni stresni događaj može dovesti do poremećaja na koji je osoba ranjiva. Dobra je vest da se osoba može oporaviti i nastaviti normalan život, bez obzira na to što se određeni problem javio.

Stigma mentalnog poremećaja utiče na to da osoba uopšte ne potraži pomoć stručnjaka, iako bi joj ona veoma značila. Naime, danas mnogobrojna istraživanja pokazuju da su efekti psihoterapije i farmakoterapije (lekova) izuzetno veliki i da u značajnoj meri smanjuju simptome mentalnih poremećaja. Ukoliko poznajete osobu koja proživljava ove neprijatne simptome ili ste jedna od njih, ne ustručavajte se da potražite pomoć. To je prvi korak u prevazilaženju problema! Nulti korak, odnosno preduslov je prihvatanje da problem postoji.

541

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error

Dopada ti se sajt? Zaprati nas i na društvenim mrežama i zakaži seansu! :)

Facebook7k
Facebook
Instagram4k
LinkedIn2k