psihoterapija

Tešenje vs Prihvatanje klijenta

Ježim se ulepšavanja realnosti. Prezirem tešenje. Ne vidim poentu u tome da se osoba oseti kratkoročno bolje u svojoj koži, a da se problem ne rešava, te je potrebno novo tešenje. Iznova i iznova. Negativan sam i prema pozitivnoj psihologiji jer mi deluje da tera ljude da budu pozitivni, čak i kada nije to adaptivno, niti realno. Prosto nije sve tako belo.


Međutim, veoma često srećem negativnu pristrasnost kod ljudi. Percepcija sebe i sveta kao crne rupe, sa negacijom bilo čega pozitivnog. To se može uočiti u prvih 5 minuta prve seanse koja služi za upoznavanje. Na moju pohvalu zbog toga što se klijent trenutno nalazi na doktorskim studijama, on dobija ozbiljan izraz lica i odgovara „Nije to ništa specijalno, svako to može!“.


Često dobijam komentare od tih ljudi – „Suviše ste blagi.“; „Vidite samo pozitivno u meni“; „U pravu ste, ali zato (pa navodi neku situaciju gde nije reagovao tako dobro)“; „Nemojte da me tešite“. Dakle, i pored toga što konstantno ističem zašto je neki postupak loš, i usput sugerišem da odgovor (emocija, ponašanje, način razmišljanja) može biti bolji i konstruktivniji, opet ispadam blag? Kako to da moja kritika opet zvuči blago? Jedna od stvari koje čini uspešnu terapiju je kvalitetan terapijski odnos. U tom odnosu se klijent oseća sigurno, bezbedno i prihvaćeno. Ima slobodu da iskaže sve svoje probleme i pritom naiđe na razumevanje.

Kada spomenuti tip osobe primeti neki nedostatak ili napravi neku grešku, on je već doživeo dovoljno unutrašnje kritike. Kritike tog tiranina koji nemilosrdno bičuje dušu. Još jedan takav tiranin preko puta kljienta uopšte nije potreban. Neophodno je da osoba naiđe na prihvatanje, jer će promenom stava prema sebi i svojim postupcima prestati bespotrebno da gubi energiju na osuđivanje sebe i počeće se sa konkretnom promenom.

Često pitam klijenta – „Da li biste pre pojeli skroz buđav ili polu-buđav lebac?“. Svi kažu ovo drugo. Da bismo ostvarili to drugo, potrebno je da imamo sliku sebe koja nije toliko pojednostavljena i ekstremna. To crnilo nikada nije realnost, jer mi nismo amebe koje mogu da se toliko lako opišu. Naša kompleksnost prosto brani takve ocene. Međutim, negativna slika o sebi je gorivo za traženje dodatnih dokaza sopstvene bezvrednosti. Sa isticanjem pozitivnih aspekata (koji su podržani u realnosti, a ne nasumično nabacani), stvara se uvid u to da nismo skroz buđav lebac. Ako je klijent inteligentan – to mu se kaže. Ako je duhovit – to mu se kaže. Ako je ostvario neki uspeh – to se pohvali. Ne zato da bi se utešio, već da bi naučio da ceni i ono što objektivno postoji kod njega.

Oči i duša su se umorile od nošenja crnih naočara. Nuđenjem roze naočara na terapiji (koje imaju dobru dioptriju, ali su nabaždarene tako da hvataju lepe stvari) se popravlja slika o sebi, što je često preduslov za prihvatanje sebe. Idealna bi bila kombinacija crnih i roze naočara, se dobija realističan pogled na sebe, druge i život. To su prave naočare za vid.

Citat koji bi mogao da opiše suštinu ovog članka dolazi od Antoni de Mela koji kaže „

„Godinama sam bio neurotičan. Bio sam zabrinut, depresivan i sebičan. Svi su mi govorili da se promijenim. Zamjerio sam im ali se i složio s njima, a htio sam se promijeniti, ali jednostavno nisam mogao, bez obzira koliko sam se trudio. Tada mi je netko rekao: „Ne mijenjaj se, volim te takvog kakav si. “ Te su riječi bile glazba mojim ušima: „Nemoj se mijenjati, ne mijenjaj se … Volim te takvog kakav si…“ Opustio sam se. Oživio sam. I odjednom sam se promijenio.“
– Anthony de Mello

133

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *