Zašto se ljudi teško menjaju?

 

Često je prisutna svest i uvid o tome koju vrstu problema imamo i toga da je potrebna promena i preduzimanje koraka za rešavanje tog problema (praktične ili emocionalne/psihičke prirode), a opet nas nešto „sprečava“ da to uradimo, bilo putem psihoterapije, bilo samostalnom samospoznajom i promenom.

Otpor prema promeni je deo ljudske prirode, i gledajući sa uopštenog aspekta, ona je nepoželjna jer traži dodatnu energiju. Normalno je da ljudi preferiraju da sa malo truda dobiju što više, odnosno, da ne ulažu ogroman trud, vreme i energiju zarad dobijanja rezultata, naročito ako ti rezultati neće biti odmah realizovani. Pored toga, ostajanje u zoni komfora i sigurnost koju nam ona pruža, čak i onda kada smo svesni da ona nije racionalna i poželjna, nam deluje mnogo privlačnije nego izlaženje iz nje. Nekada i praktični razlozi (nedostatak novca,vremena) ometaju odlazak na terapiju ili menjenje navika i nefunkcionalnog ponašanja.

U daljem tekstu, ćemo taksativno navestineke od konkretnih razloga zbog kojih se ljudi teško menjaju, pomoću kojih ćemo videti zašto postoji otpor prema promeni, odnosno šta je to što održava problem:

  1. Vrlo niska tolerancija na frustraciju– najčešći razlog odustajanja od terapije ili nezapočinjanja terapije (i promene) jeste snižena sposobnost trpljenja neprijatnosti koju nosi proces promene. Promena je po definiciji teška stvar i nekad zahteva izlaganje neprijatnostima, određen napor i energiju, strpljenje, odnosno određen nivo frustracije. Osobe sa niskom frustracionom tolerancijom, smatraju da ne mogu da podnesu frustraciju, zbog čega odbijaju da se suoče sa promenom, da rade na menjanju sopstvenih uverenja, navika i često odlažu stvari (prokrastiniraju) kako u terapiji, tako i van nje u svakodnevnom životu.
  2. Strah od neuspeha- kod osoba koje učinak izjednačavaju sa sopstvenom celokupnom vrednošću, kod osoba koje teže savršenstvu, ali i kod onih koje imaju drugu vrstu problema, često i na samu terapiju (promenu) gledaju kao na izazov koji se vrlo brzo može završiti neuspehom. A kako imaju osećaj da neuspeh ne mogu da podnesu, da je on užasan i da je on mera svega u životu, ovo je jedan od čestih razloga koji sabotira promenu.
  3. Osećanje beznadežnosti- lako obeshrabrivanje je česta pojava u psihoterapiji. Osobe koje su sklone ovoj pojavi, na prvom neuspehu posustanu i započnu proces samosažaljenja, samookrivljavanja i gubljenja nade u sopstvenu promenu, pa samim tim i u budućnost, što odvodi u depresivno stanje. Oni veruju da na putu do uspeha nema padova, da sve mora da teče glatko, jer je u protivnom to predstavlja neuspeh i nema smisla započinjati ili nastavljati ono što je do tad urađeno. Kako je put promene, kao i svaki novi put, nužno vezan za neku vrstu promašaja, ovo je čest razlog otpora.
  4. Strah od uspeha- ako uspešna promena za osobu podrazumeva gubitak ugađanja okolini i voljenim ljudima (u kojoj vide dobit ili koji smatraju sopstvenim kvalitetom), preuzimanje veće odgovornosti, lišavanje komfora i života bez frustracije, snižavanje očekivanja, onda ljudi na to gledaju kao na nepoželjan uspeh i nepoželjnu promenu.
  5. Strah od razotkrivanja- uzimajući u obzir da su mnoge osobe stidljive, zatvorene i da ne vole da dele intimne stvari sa drugima, onda nije čudno da im je psihoterapija i okolnosti koje ona podrazumeva (setting): fokus na njima, na intimnom razgovoru, na ukazivanju na greške koje prave u životu, neprimamljiv, tj. nije čudno da postoji određena doza straha i anksioznosti koja ih sprečava da se u to upuste.
  6. Anksioznost povodom neizvesnosti – zona komfora pruža osobi lažan osećaj kontrole nad sopstvenim životom, jer daje prividan doživljaj stalnosti, izvesnosti. Zato se ljudi jako vezuju za bliske ljude, prostor, podneblje u kome žive, neke svoje navike i ustaljena ponašanja. Iako je ovo donekle svojstveno svim ljudima, slepo držanje za prividnu izvesnost i ostajanje u komfor zoni, nas sprečava da iskoračimo i da menjamo one stvari koje su disfunkcionalne. Kako realnost pokazuje da je svet neizvestan i da su mnoge stvari nepredvidljive, ostajanje u sigurnoj zoni, pojačava iracionalno uverenje da svaki korak moramo da znamo i predvidimo, inače ga nećemo podneti.

 

Čak i kada nam sve bude jasno u vezi sa problemom koji imamo, kada nam drugi ukažu na problem, kada smo svesni da taj problem treba i može da se reši, nešto nas u tome koči. Nameću se pitanja zašto je to tako? Zašto se ljudi teško menjaju kada je očigledno da je to bolje za njih? Da li u stvari želimo da nam bude loše, da budemo depresivni, anksiozni, nervozni…? Zbog ovakvih pitanja naveli smo neke od razloga koji mogu da stoje na putu ka promeni, koji mogu da usporavaju proces promene ili koji će nas u startu demotivisati za odlazak na psihoterapiju. Zbog toga je važno prepoznati šta je to što zapravo održava moj problem. Međutim, kako smo već naveli, normalno je  i nije čudno osećati neku vrstu anksioznosti povodom promene, nedoumice u vezi nje i tome slično. Vešt terapeut ume da prepozna vrstu otpora i da zajedno sa klijentom radi na njegovom rešavanju, što može dodatno da motiviše klijenta, kada upravo na „stranputici“ dokaže da je promena moguća.

izvori: <milic, M. (2017), "2 plus 2 = 4"

416

One Comment

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error

Dopada ti se sajt? Zaprati nas i na društvenim mrežama i zakaži seansu! :)

Facebook7k
Facebook
Instagram4k
LinkedIn2k