Zašto je oproštaj uvek dobro rešenje

S vremena na vreme možemo doživeti povređenost, izdaju ili razočaranje povodom postupaka drugih osoba. Svakome od nas su se ove stvari desile, a nažalost će se nastaviti da se dešavaju jer živimo u socijalnom svetu. Jednostavno smo upućeni jedni na druge, a očekivati da će se drugi uvek ponašati fer je ideal koji se nikada neće ostvariti. Ako su takvi događaji neminovni i neizbežni, to znači da moramo nešto da promenimo kod sebe ako želimo da se osećamo bolje.

Kada se drugi ljudi ophode s nama na način koji smatramo da nismo zaslužili, mi imamo tu moć, odgovornost i mogućnost da biramo koliko će to uticati na nas. S jedne strane imamo opciju da vrtimo taj postupak druge osobe iznova i iznova u našim glavama i da razmišljamo kako ona to nije smela da učini. Možemo im pritom nalepiti negativne etikete da su oni sebični, licemerni, samoživi i koristoljubivi ljudi zbog toga što su oni učinili i logično je zahtevati izvinjenje i iskupljenje zbog toga što su uradili.

Šta imamo od ovakvog načina razmišljanja? Ono nas gura u jedan mračni ugao povređenosti, ljutnje, pa čak i mržnje. Na nivou ponašanja, dešava se da, ili želimo u potpunosti da prekinemo kontakt s tom osobom, ili da želimo osvetu (nakon koje možemo zažaliti što smo drugome učinili neko zlo). Možemo neverbalno pokazivati da smo povređeni, ali nećemo direktno da kažemo šta nas muči. Pored izuzetnog „bola u grudima“, javlja se i niz crnih misli, poput – „njemu/njoj uopšte nije stalo do mene“; „sam sam na ovom svetu i niko mi ne može pomoći“ itd.

Šta zaključujemo u ovoj situaciji – da doživljavamo dve vrste bola, s tim što je jedan u potpunosti bespotreban teret. Mi, pod jedan, doživljavamo neizbežan bol povodom postupka druge osobe, a potom smo izabrali da doživimo još jedan – povređenost, bol i patnju nastalu zbog rigidnog, ekstremnog i samo-osujećujeg načina razmišljanja.

Kako se ovo može prevazići? Svakako je jedna od opcija oproštaj, koja u početku „žrtvama“ deluje kao izuzetno neprivlačna opcija. „Čekajte, hoćete da kažete da ja treba da mu oprostim posle svega što je uradio?!“ Da, apsolutno da! Ali nikako kako biste se složili sa tim ponašanjem ili kako biste na kraju došli do toga da je to fenomenalna stvar koja vam je učinjena. Zapravo oproštaj može nastupiti i u situaciji kada osuđujete nepravedan postupak, a želite da oprostite toj osobi zbog sebe (kako ne biste doživljavali sve te nezdrave emocije), a eventualno i kako biste popravili odnos s tom osobom ili razrešili konflikt.

Ovo se postiže tako što se „zlikovac“ ne posmatra više tako pojednostavljeno i globalno negativno. Ljudsko biće koje vam je nanelo zlo je upravo to – ljudsko biće, i kao takvo je u svojoj definiciji pogrešivo. Ne postoji savršeno i nepogrešivo ljudsko biće (iako nam je to nekad teško da priznamo). Kao što ne biste zbog probušene gume bacili čitav auto na otpad, niti zbog jedne pokvarene ringle ceo šporet, tako nije smisleno odbaciti čitavu osobu davanjem ovih etiketa „sebičan“, „licemeran“ i „bezobziran“. Koliko god ta individua imala sklonost da se ponaša na taj način, ona se nikako ne može 100% ponašati tako. Jedino oproštajem stičemo kontrolu nad našim emocijama i ne dozvoljavamo im da budu vođena tuđim ponašanjem. Razočaranja postupcima drugih su deo ovog života i neprihvatanje te činjenice se kosi sa realnošću i dovodi do mnogobrojnih negativnih posledica.

Da sumiramo, oproštaj nastaje u situaciji kada oprostimo pogrešivoj osobi, ali imamo pravo da i dalje da osuđujemo taj postupak. Na taj način mi doživljavamo zdrave negativne emocije i upravo zbog manjeg emocionalnog naboja, postoji veća mogućnost da dati postupak zaboravimo. A čak i da nikad ne zaboravimo to neće biti veliki problem, ukoliko iskreno oprostimo osobi.

Mi ne opraštamo drugim osobama zato što one zaslužuju oprost, nego zato što mi zaslužujemo mir. Opraštanjem ne prelazimo olako preko tuđeg lošeg postupka, niti gazimo sebe. Povređenošću ne činimo nikakvu štetu „zlikovcu“, već samo sebi. I zato je opraštanje drugima čin ljubavi prema sebi. A čak i da iskreno oprostimo drugima, to ne znači da će „zlikovac“ biti spasen od izbacivanja iz našeg života. Zapravo, taj proces donošenja odluke o tome da li treba prekinuti odnos s nekom osobom će biti lakši i precizniji ukoliko doživimo zdravu negativnu emociju – razočaranost. Tada ćemo hladne glave doneti odluku da li od nekog odnosa imamo više štete ili koristi, a ako dođemo do zaključka da ima više štete – lakše ćemo izbaciti osobu iz našeg života ukoliko smo razočarani.

161

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error

Dopada ti se sajt? Zaprati nas i na društvenim mrežama i zakaži seansu! :)

Facebook7k
Facebook
Instagram4k
LinkedIn2k