Nije lako doneti odluku da menjamo kod sebe ono čime smo nezadovoljni, ono što nas sputava da napredujemo i da se osećamo dobro. Čak i kada donesemo takvu odluku i upustimo se u proces (psihoterapijski ili drugi vid samo/pomoći) čini se da je proces promene još teži zadatak, a u nekim trenucima deluje nedostižno. Ipak, život i iskustva drugih ljudi nam govore da je promena moguća.
Proces promene je zahtevan i uglavnom nije pravolinijski. Promena je nestalan proces, a često osoba ima utisak da to ide u pravcu „jedan korak napred i dva koraka nazad“. Čak i onda kada nam deluje da smo se vratili na početnu tačku, to je samo jedan od koraka ka promeni i razvoju.
Prepreke…
Pre svega, važno je pomenuti da postoje razne prepreke na putu ka promeni. One mogu biti praktične (nedostatak novca, vremena), mogu dolaziti indirektno od strane drugih ljudi u našem životu (nedostatak razumevanja, empatije, podrške), a mogu i biti prepreke u ličnom smislu. Ovde se misli na sam otpor prema promeni. Opiranje sržnoj promeni je česta pojava u terapiji. Razlog opiranja promeni može biti različitog uzroka: nedostak samopuzdanja u sopstvene kapacitete; strah od ishoda i same promene; izbegavanje bola; izazov izlaska iz zone komfora… Teško je prekinuti obrasce i navike, čak i onda kada smo svesni da nam odmažu. Zato je važno osvestiti prepreke i lični otpor prema promeni, jer se nijedna promena neće dogoditi sama. Potrebno je da svesno odlučimo da radimo na promeni, a da svaku prepreku i otpor prepoznamo i zadržimo se na njoj koliko god bude bilo potrebno ( kroz rad na strahu od promene, proživljavanje bolnih emocija i tome slično), jer je upravo to jedan od koraka ka rešavanju problema, odnosno jedan od koraka ka željenoj promeni i razvoju.
Odnos sa terapeutom…
Nijedna tehnika ili vrsta psihoterapije nije podjednako uspešna i delotvorna za sve ljude. Nekome prija direktivan pristup, brz tempo, izazovni zadaci, dok je nekome to previše intenzivno. Nekima bi više prijalo da se fokusira samo na emocije, dok neko želi da odmah menja svoje ponašanje. Pored velikog broja različitih tehnika i pristupa, ono što je krucijalno za promenu i kvalitet terapije jeste odnos sa terapeutom. Ukoliko se uspostavi kvalitetan odnos, koji podrazumeva iskrenost, poverenje, razumevanje, konfrontaciju, strpljenje i empatiju, tehnike i tip terapije postaju manje važni. Odsustvo takvog odnosa, odnosno neslaganje sa pristupom terapeuta, može biti jedna od prepreka ka promeni. To ne govori loše ni o vama ni o terapeutu, niti o nemogućnosti promene, već upravo o prepreci koja je savladiva.
Suštinska promena…
Ono što nas često zbunjuje je pitanje da li se ljudi mogu menjati suštinski. Mnogi sumnjaju u taj proces, verujući da se naša bazična ličnost određuje u detinjstvu, genetskim ustrojstvom i da su samim tim krupne promene ličnosti nemoguće. Međutim, svakodnevno se susrećemo sa primerima koji potvrđuju da su promene tog tipa moguće. Činjenica je da se sržni obrasci teško menjaju. Temperament sa kojim se rađamo, rana iskustva u porodici i u socijalnom okruženju koja oblikuju naš pogled na svet, otežavaju promenu jer su čvrsta i dugogodišnja, ali ne čine promenu sasvim nemogućom. Potrebno je uložiti više vremena, strpljenja, snage i samopodrške.
Definisanje lične vizije i plana je neophodna karakteristika promene. Zapitajte se šta promenom želite da postignete, kakvi želite da budete i kako želite da vam život izgleda. Promena nije samo menjanje disfunkcionalnih obrazaca, loših navika, nezdrave emocije, nego i definisanje viših ciljeva kojima težimo. Kada imamo jasnu sliku onoga što želimo i čemu težimo, put do promene se lakše podnosi. Svi imamo onaj deo koji želi da bude srećan i ispunjen. Ponekad je on sakriven ispod godina zanemarivanja, kritikovanja, podređivanja i različitih nepovoljnih životnih okolnosti. Dovoljno je osvestiti taj zdravi deo, kako bi razvili i ojačali želju za promenom. Taj zdravi deo podrazumeva različite želje i potrebe: potreba da gradimo odnose sa drugim ljudima i da osećamo povezanost, želja za nezavisnošću i autonomijom, želja za slobodom, želja da se osećamo poželjno, da uživamo, da se zabavljamo, da se bavimo aktivnostima i hobijima koji nas ispunjavaju, želja da pomažemo drugima, da pokazujemo brigu i ljubav.
Prihvatanjem činjenice da promena ne predstavlja lak proces i da je potrebno određeno vreme, trud i napor, tada ćemo biti otvoreni i spremni za promenu. Samo prihvatanje da postoji problem i da će rešavanje problema i menjanje zahtevati jaku volju, motivaciju, borbu sa neprijatnim emocijama, ili uvidima, predstavlja prvi ali najvažniji korak ka pravoj promeni.
Master psiholog i psihoterapeut pod supervizijom.
Diplomirala na psihologiji na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Master studije iz kliničke psihologije završila na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nosilac naprednog praktikuma iz racionalno-emotivne bihejvioralne terapije.
Dvogodišnje iskustvo u radu sa decom i odraslima kao stručni saradnik, na poziciji psihologa u predškolskoj ustanovi. Pripravnički staž završila na Institutu za mentalno zdravlje, na Klinici za decu i adolescente, gde se bavila psihodijagnostikom, individualnim i grupnim radom. Ima položen državni ispit za zdravstvenog saradnika.
Pohađala seminare i radionice iz shema terapije; asertivnosti; REBT terapije sa parovima; rad sa traumom iz teorije afektivnog vezivanja. Prezentovala rezultate istraživanja na skupovima, kao što je kongres psihoterapeuta Srbije.
e-mail: i_drljaca@outlook.com; ivana.drljaca04@gmail.com; telefon: 063/7010-350
0 komentara