Šta je sindrom izgaranja i kako ga prepoznati?

Dve prijateljice razgovaraju u kafiću:

Coka: Aki, šta je sa tobom? Delujes mi napeto…je l’ sve u redu?
Aki: Ma da, da, sve ok.
Coka: Deluješ mi zamišljeno…
Aki: Ma..umorna sam malo, loše spavam u poslednje vreme…
Coka: Je l’ se nešto dešava? Nešto te muči?
Aki: Ma iskreno..ne znam…čudno se osećam. Nervozna sam, razdražljiva, sve mi smeta. Znaš…čak i na poslu nisam zadovoljna. Ti znaš koliko ja volim svoj posao i koliko volim da radim sa decom. Znaš da ti stalno govorim kako je rad s njima večita inspiracija, kako kad god sam neraspoložena, bez izuzetka čim odem na posao raspoloženje mi se popravi, kako obožavam da osmišljavam aktivnosti…
Coka: Da..?
Aki: E vidiš, u poslednje vreme nije tako. Počelo je sve da me nervira, buka, dreka…vidim da nemam strpljenja više…često kao da samo odrađujem posao i čekam da se završi…Nekako, počela sam da tražim smisao u svemu…i ne nalazim ga. Nerviraju me kolege, neprijatna sam u razgovorima, primećujem to…kao da sam izgubila volju…a plaši me to…to nisam ja… Počela sam i sa Milošem da se svađam…ne znam šta mi se dešava…

Prema onome što Akigovori i oseća, moguće je da je ono što joj se zapravo dešava javljanje takozvanogsindroma izgaranja, poznatog i pod nazivom ’burnout sindrom’.

Sindrom izgaranja se u psihologiji opisuje kao niz telesnih i mentalnih simptoma koji nastaju kao odloženi odgovor na hronične emocionalne i interpersonalne stresne događaje na radnom mestu.

Maslah, koja se ubraja u najpoznatije istraživače sindroma izgaranja u SAD-u, pod  pojmom sindroma izgaranja podrazumeva: “skup simptoma nastalih u situaciji prolongiranog stresa na radnom mestu koje karakteriše emocionalno iscrpljenje, fenomen depersonalizacije i smanjeno lično postignuće”.
Emocionalno iscrpljenje karakteriše nemogućnost pojedinca da se psihološki i emocionalno investira u onoj meri u kojoj posao to zahteva. Kod zaposlenog se javlja osećaj istrošenosti, iscrpljenosti prilikom kontakata sa drugim ljudima i smanjenih kapaciteta za interakciju i ulaganje u odnose. Depersonalizacija se odnosi na smanjenje osećajnosti i ravnodušan odnos prema drugima.Ona podrazumeva razvoj specifičnih stavova i odnosa prema klijentima, kolegama i okolini. Ravnodušan, neretko i negativan stav, može prerasti u grubo, neosetljivo ili čak neprilagodjeno ponašanje prema osobama u poslovnom okruženju. Smanjeno lično postignuće odnosi se na opadanje osećaja kompetentnosti i uspešnih rezultata u radu s ljudima, što se vremenom može razviti u ekstremnije osećaje neadekvatnosti i neuspeha. Sve ono što je za jednu osobu ranije bilo važno, značajno ili je predstavljalo izazov radnog mesta, vremenom postaje neprijatno, neispunjavajuće i beznačajno. Tada energija prelazi u iscrpljenost, posvećenost u cinizam, efikasnost u neefikasnost.
Simptomi sindroma izgaranja mogu se podeliti u 3 grupe: fizički, emocionalni i bihejvioralni, odnosno ponašajni simptomi. Među fizičkim simptomima najupečatljiviji su zamor, malaksalost, hronični fizički bolovi, glavobolja, bol u leđima, stomačne tegobe. Prisutni su i česti problemi sa spavanjem kao što je nesanica ili često buđenje u toku noći. Takođe, dolazi i do naglih promena telesne težine, promena u apetitu,slabljenja imuniteta. Kao najčešći emocionalni simptomi javljaju se osećaj emocionalne praznine, osećaj gubitka životnog smisla, anksioznost, gubitak motivacije za odlazak na posao, apatija, izolacija, dosada, osećaj tuge i bespomoćnosti, doživljaj bezvrednosti, gubitak samopouzdanja i samopoštovanja, osećaj gubitka snage i ponekad strah od gubitka posla ili pogrešno odabranog zanimanja. Što se tiče promena u ponašanju, odnosno bihejvioralnih simptoma sindroma izgaranja, najčešće se ispoljavaju u tome što osoba postaje razdražljiva, nervozna, napeta, impulsivna, često ljuta. Osobe koje  se sučavaju sa izgaranjem često, pokazuju emocionalnu krutost, negativan stav prema poslu, ljudima, ulaze u medjuljudske sukobe. Stalne žalbe na posao i porast nezadovoljstva može voditi i do narušavanja odnosa sa ljudima iz privatnog života/porodica, prijatelji, partner… Neretko osobe počinju da konzumiraju alkohol ili droge usled nepoznavanja adekvatnih načina suočavanja sa problemom, a takva ponašanja sama po sebi izazivaju dugoročne posledice i utiču na celokupni život pojedinca.

Simptomi sindroma izgaranja slični su kao kod stresa, ali iako je stres jedan od primarnih uzroka sindroma izgaranja, između njih ne postoji znak jednakosti. Stres na radu je biopsihološka varijabla koja posreduje između radne sredine, zadovoljstva i zdravlja radnika. Nastaje iz interakcije pritisaka koje stvaraju zahtevi posla i odgovora zaposlenih na te pritiske. Razlika između sindroma izgaranja i stresa pre svega postoji u odnosu na dimenziju vremena- stres je privremeno stanje, a sindrom izgaranja je hroničan proces koji kreće od iscrpljenosti, preko stanja umora, do adrenalne izgorelosti, odnosno sagorelosti. Ljudi koji su pod velikim stresom osećaju da ih preplavljuju obaveze i odgovornosti, ali će se osećati bolje kada uspostave kontrolu nad okolinom i ispune obaveze. Sagoreo čovek to ne oseća, on nije motivisan da se bori, već gubi volju.

Ono što je takođe karakteristično za ovaj sindrom jeste verovanje osobe da ne poseduje resurse ili da su resursi koje poseduje nedovoljni za suočavanje sa stresnim situacijama. Neretko se dešava da osoba koja počne da se oseća nanačin karakterističan za sindrom izgaranja, razlog zbog koga se sve to dešava počinje da traži u samoj sebi, smatrajući  da ne bi smela tako da se oseća, te da to što se tako oseća znači da je neprofesionalna, neodgovorna, bezdušna… Takvim načinom razmišljanja može sepovećati nezadovoljstvo samim sobom i  može doći do samoobezvređivanja. Situacija se dodatno komplikuje time što se o problemima o kojima je reč, obično ne razgovara. Usled toga što ne deli svoje brige i osećanja, osobi koja se susreće sa ovim sindromom može izgledati kao da niko drugi nema sličnih problema, da drugi nikada ne osećaju ništa slično, što može dovesti do privida o potvrđivanju ideje da je problem u njoj samoj. Stanje vremenom može toliko da se pogorša da dolazi do potpunog razočarenja u sebe, u život, do duboke depresije.

Kada je reč o borbi sa sindromom izgaranja, tu postoje dva pravca intervenisanja-prevencija i lečenje. Ono štoje zajedničko za njih jeste cilj da se pomogne osobama koje ispoljavaju simptome sindroma izgaranja da prevaziđu nastale simptome i da pronađu nove veštine koje bi ojačale otpornost na sindrom izgaranja. Prevencija sindroma izgaranja, pre svega, podrazumeva da se ovaj problem prepozna. Mnogi simptomi sindroma izgaranja često se pogrešno prepoznaju i na njih se često pogrešno može reagovati-umesto podrškom i pružanjem pomoći, reaguje se pojačanim pritiskom u pogledu discipline naposlu. Na primer kašnjenje na posao, usporenost, bezvoljnost i sniženje radne sposobnosti može se prepoznati kao neodgovornost zaposlenog prema poslu i obavezama, a ne kao ponašanje koje je simptom javljanja sindoma izgaranja.Prevencija podrazumeva da pojedinac razvije kapacitet za samouvid, a kada je reč o radnoj okolini, da okolina prepozna simptome navreme i adekvatno reaguje. Govoreći o strategijama prevencije razvoja sindroma, moguće ih je podeliti na lične i organizacione strategije za prevladavanje sindroma izgaranja. U tom slučaju, lične strategije odnose se na poznavanju i podizanju svesti o sopstvenim osećanjima,edukaciju, bavljenje različitim hobijima i aktivnostima van posla, razvijanje posebnih interesovanja i reorganizaciju rada (npr. smanjenje ili preraspodela sati obavljanja stresogenog posla). Sa druge strane, postoje i one strategije koje mogu doći od strane organizacija u kojima zaposlen i radi. Ove mere odnose se na fleksibilno planiranje posla, podršku od strane kolega, stalnu kontinuiranu edukaciju, dobre uslove rada i jasne ciljeve. Kada do izgaranja dođe, potrebno je proceniti sopstvene fizičke granice i promisliti o prioritetima, kako na poslu tako i u životu. Važno je razmisliti o svom  odnosu prema poslu, da li je on zaista na prvom mestu, ili postoji problem u nekoj drugoj životnoj oblasti, a prekomerni rad predstavlja beg od tog problema.Važno je proceniti koji obim posla može da se uradi u okviru radnog vremena, kao što je bitno i da se vodi računa o dužini radnog vremena i prekovremenom radu. Takođe, važan aspekt u radnoj sredini jesu i međuljudski odnosi. Poželjno je negovati zdrave odnose sa kolegama i pravovremeno rešavati sukobe i nesuglasice.

Ukoliko je do sindroma izgaranja došlo, usled toga što raniji znaci nisu prepoznati ili tretirani na adekvatan način, a osoba ne uspeva da ih prevaziđe, onda je potrebno potražiti i pomoć stručnog lica. Stručno lice, edukovano za ovu vrstu problema, može na adekvatan način pružiti pomoć osobi da nađe efikasne načine za prevazilaženje problema i usvoji odgovarajuće veštine za prevenciju nastajanja sličnih problema u budućnosti.

dipl. psih. Nađa Gudeljević

Obrazovanje

• Diplomirala na osnovnim i master studijama na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek psihologija.
• Nosilac naprednog praktikuma Racionalno-Emotivno-Bihejvioralne terapije.

Usavršavanje iz oblasti psihoterapije (edukacije, seminari i radionice):

• Racionalno emotivna i Kognitivno Bihejvioralna terapija dece i adolescenata- trening, primarni nivo (dr Olja Dukić)
• Racionalno emotivna i Kognitivno Bihejvioralna terapija dece i adolescenata -trening, napredni nivo (dr Olja Dukić)
• Granični poremećaj ličnosti u adolescenciji-trening (dr Jasminka Marković i dr Jelena Srdanović Maraš)
• Fenomen rodno zasnovanog nasilja-radionica (Dragana Vujadinović, Sanja Pavlović, Autonomni ženski centar (AŽC))
• Shema terapija i granični poremećaj ličnosti-radionica (dr Tijana Mirović)
• Trauma i isceljenje; Integrativni model psihološkog zaceljivanja osoba sa pretrpljenom traumom (dr Tatjana Stefanović Stanojević)
• Applications of RE&CBT to Couple Relationships:Theory and Practice (Ann Vernon, Ph.D.)
• VII, X, XI Kongres psihoterapeuta
• 23. kongres Evropske asocijacije za psihoterapiju ‘’Razum i osećajnost u psihoterapiji’’
• 4th International Congress of Rational Emotive Behavioral Therapy, Cluj-Napoca, Romania

Višegodišnje iskustvo u radu sa decom i odraslima iz osetljivih grupa.
Iskustvo u radu sa decom i odraslima na poziciji psihologa u predškolskim ustanovama

e-mail: nadjagudeljevic@gmail.com ; telefon 060/6001616