Asertivnost | Kako da budemo asertivniji?

Šta je tačno asertivnost?

Asertivno ponašanje se definiše kao zauzimanje za svoja prava i izražavanje svojih uverenja, osećanja i želje na direktan, otvoren i odgovarajući način koji uvažava prava druge strane. Asertivnost uključuje sposobnost da se kaže ne, sposobnost da se traže usluge, da se izražavaju emocije (prijatne i neprijatne) i sposobnost započinjanja, održavanja i završavanja komunikacije. To se postiže preko: bazične asertivnosti (upotreba JA rečenica: „ (JA) želim da budem uključena u taj projekat“), pokazivanja empatije i razumevanja („shvatam da imaš teškoće u radu sa koleginicom“), traženje vremena da razmislite („dajte mi nekoliko minuta da razmislim“), upotrebe odgovarajućih glagola  (umesto ne mogu, koristite ja neću ili ne želim), ugovorne opcije/eskalirajuće asertivnosti (postavljanje čvršćih granica ili zahteva ukoliko osnovna asertivnost nije dovela do rezultata, a vaša prava su ugrožena), konfrontacije ili suočavanja (informacije tipa: stvari stoje tako -i- tako) itd.

Glavna poruka asertivne komunikacije je „Ovo je moje mišljenje. Ovo je moje osećanje. Ovo je moje viđenje situacije“. Ove poruke se izražavaju bez dominacije, ponižavanja i degradiranja druge osobe. Dakle, važne komponente preko kojih prepoznajemo asertivno ponašanje su: aktivno slušanje; jasan, direktan govor bez okolišanja; kritikovanje postupaka a ne ličnosti (uvažavanje ličnosti); spremnost da se drugi pohvale; preuzimanje svog dela odgovornosti; tolerisanje neprijatnosti; glas,gestikulacija i stav tela prilagođen situaciji itd.

Asertivnost se ponekad tumači kao agresivno i ređe kao pasivno ponašanje, koje se smatraju neasertivnim i nefunkcionalnim vidovima ponašanja. Nekada će ljudi direktno zauzimanje za svoja prava, direktno i otvoreno negodovanje u određenoj situaciji tumačiti kao agresivno ponašanje ili će  klimanje glavom protumačiti kao slaganje sa nekom temom bez obzira na vlastito mišljenje, odnosno pasivno ponašanje. Međutim,  velika je razlika između ovih pojmova. Asertivnost uvek podrazumeva poštovanje sopstvenih prava i uvažavanje prava druge strane, bilo da izražavamo kritiku, negodovanje, potrebu ili da slušamo tuđe mišljenje sa kojim se ne slažemo. Zato je važno napomenuti i šta asertivnost nije?

Asertivnost ≠ Uspeh po svaku cenu: Cilj asertivnog ponašanja nije da druga osoba „popusti“. Osoba istupa sa svojom ŽELJOM, a ne ZAHTEVOM.  Cilj nije zagarantovan uspeh i ekstremna borba za svoja prava, već odgovorna asertivnost, izražavanje želje i ponašanje u skladu sa tim, kroz kooperativnost, timski rad, uvažavanje sebe i drugih.

Asertivnost ≠ Otvorenost po svaku cenu: Cilj je da se osoba podstakne da otvoreno izražava svoja osećanja i potrebe što ne znači izražavanje svega što mislimo i osećamo, po svaku cenu.

Odlaganje asertivnosti ≠ pasivnost: Voljno odlaganje asertivnosti, odnosno reagovanja, nije pasivnost već odgovornost. Na taj način sprečavamo impulsivnost, nepromišljene i nekonstruktivne odluke.

Asertivnost ≠ Istrajnost po svaku cenu: Asertivnost jeste borba za svoje pravo i neodustajanje od onoga što nam je potrebno, ali je važno imati na umu da tokom komunikacije možemo čuti argumente druge strane, steći novi uvid, te da je samim tim sasvim legitimno promeniti mišljenje i odluku. To nije odustajanje, već ponovo odgovorno i racionalno donošenje odluke, koju ste sami doneli.

Zašto niste/nismo asertivni?

Kako biste povećali asertivnost, potrebno je prvo utvrditi šta  to  ometa asertivno ponašanje, a podstiče pasivno i agresivno, odnosno neasertivno ponašanje. Definisati u kojim situacijama je najteže biti asertivan.

Najčešći razlog zašto su ljudi neasertivni u komunikaciji je strah da neće biti prihvaćeni od druge osobe i  će biti  odbačeni. Odnosno, osoba kao da ima određena uverenja koja je ometaju u asertivnosti. Da li možete sebe da prepoznate u nekoj od sledećih tvrdnji: „Ja moram uvek da stavim tuđe potrebe i želje ispred svojih, jer kada to ne bih uradio, značilo bi da sam sebična i samoživa osoba“; „Ja moram uvek da dam sve od sebe kada nešto radim. Ne smem da uradim manje od onoga što bih mogao/la, jer bi to značilo da sam neodgovorna i loša osoba“; „Ja nikada ne smem da pogrešim jer bi to značilo da sam nekompetentna i manje vredna osoba“; „Ja moram uvek sve da znam i sve da uradim najbolje moguće, inače sam glupa“… Ova uverenja su disfunkcionalna, rigidna i nerealna i samim tim nas  ne motivišu na funkcionalno ponašanje koje je asertivno.

Važna komponenta usvajanja veština asertivnog ponašanja je sposobnost prihvatanja asertivnih prava, koja se tiču upravo onih domena u kojima se javljaju prethodno navedena uverenja. Kada čovek poriče svoja prava, on sam sebi uskraćuje ono što mu kao ljudskom biću pripada. Asertivnost ne znači da osoba misli samo na sebe ili da je neosetljiva za druge, već da prihvata ono što mu pripada. A to su: pravo da nas drugi uvažavaju, pravo da se osećamo dobro u pogledu sebe, pravo da promenimo mišljenje, pravo da kažemo „Ne“ bez osećanja krivice, pravo da ne znamo ili ne razumemo, pravo da ne udovoljavamo očekivanjima drugih, pravo da pogrešimo, pitamo za informaciju itd.

Prepoznajte koje pravo sami sebi uskraćujete, u kojim situacijama se ne ponašate asertivno ili vam je teško da se ponašate asertivno.

Iz  do sada navedenog možemo zaključiti da je asertivno ponašanje  skup veština koje je moguće usvojiti i naučiti. Vežbajte tako što ćete davati sebi zadatke na dnevnom nivou, koji će podrazumevati poboljšanje asertivnosti baš u onim životnim situacijama u kojima ste najmanje asertivni. Na primer: otvoreno i jasno recite „Ne“ ili odbijte neku ponudu koja vam se ne sviđa, uputite nekome realnu pohvalu ponašanja, pitajte nadređene za neku informaciju, podstičite se da otvoreno kažete kako se osećate u trenutku i tome slično,  a potom sami dopunite listu asertivnih prava, jer ovo nije iscrpljena lista ljudskih prava!

Ivana Drljača

Master psiholog i psihoterapeut pod supervizijom.

Diplomirala na psihologiji na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Master studije iz kliničke psihologije završila na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nosilac naprednog praktikuma iz racionalno-emotivne bihejvioralne terapije.

Dvogodišnje iskustvo u radu sa decom i odraslima kao stručni saradnik, na poziciji psihologa u predškolskoj ustanovi. Pripravnički staž završila na Institutu za mentalno zdravlje, na Klinici za decu i adolescente, gde se bavila psihodijagnostikom, individualnim i grupnim radom. Ima položen državni ispit za zdravstvenog saradnika.
Pohađala seminare i radionice iz shema terapije; asertivnosti; REBT terapije sa parovima; rad sa traumom iz teorije afektivnog vezivanja. Prezentovala rezultate istraživanja na skupovima, kao što je kongres psihoterapeuta Srbije.

e-mail:  i_drljaca@outlook.com;  ivana.drljaca04@gmail.com; telefon: 063/7010-350